Пуковник Стеван Швабић

По пробоју Солунског фронта Централне силе су се веома брзо нашле у стању расула. То је довело да представници Аустроугарске  3. новембра 1918. године у вили Ђуста крај Падове потпишу примирје  са Италијом. Аустроугарске трупе су почеле повлачење, а  за њима је ишла италијанска војска. Сутрадан по потписивању примирја, италијанска војска је почела да запоседа острва и градове и да креће ка Љубљани. Љубљана је имала велики значај јер је током рата представљала  стратегијску основицу и центар за снабдевање трупа на фронту према Италији. Преко Словеније и Хрватске су се повлачиле поражене, обезглављене, разуздане  јединице Црножуте монархије. У Љубљанску жељезницку станицу су улазили возови пуни наоружаних војника,  а 5. новембра 1918.  године појавила се група од око 470 официра и 800 војника српске војске из супротног правца. Српски војници  су се враћали из заробљеништва из логора Гриндинг који се налазио у Аустрији. Најстарији по чину је био коњички потпуковник  Стеван Швабић.

На станици му је пришао Алберт Рибар и замолио да помогне да спречи пљачкање Љубљане. Из редакције листа “Словенски народ”, Швабић је обавио телефонски разговор са Светозарем Прибичевићем, чланом Народног Вијећа у Загребу. Обавестио га је о хаотичном стању у Љубљани. После разговора, Стеван је донео одлуку да не наставља пут кући него да остане у Љубљани, да наоружа бивше заробљенике и формира српску војску у Љубљани. Од српских официра и војника – бивших заробљеника формирао је српски 26. пешадијски пук, јачине око 2.000 људи. У саставу су била 2 пешадијска батаљона, 1 коњички ескадрон, 2 топовске батерије и 1 митраљеска чета. Са том јединицом је одржавао ред и мир у Љубљани и другим словеначким градовима. Разоружавао је распуштену и разуларену аустроугарску војску. На свим правцима где су Италијани наступали организовао је „даљинско извиђање и осматрање”. На тај начин је контролисао њихово наступање док су полако, без отпора, заузимали словеначку територију и дошли пред саму Љубљану. Ове јединице су се постепено повећавале доласком нових бивших логораша, тако да је касније могао да пошаље и у Загреб одређени број официра и војника.У то време у Словенији је била и Чехословачка легија са око 3000 војника, као и 4. босанскохерцеговацки пук. Официри Чехословацке  легије су хтели да се ставе под команду потпуковник  Швабића,  и са том идејом дошли су код њега 8. новембра, али је он то одбио, задржавши право да ту легију користи по потреби. Четврти босанскохерцеговацки пук је приликом повлачења са талијанског фронта побио све официре тако да га је у Љубљану довео заставник. Позвали су подпуковника Швабића да преузме команду.Извештен је да су Италијани кренули са јачим снагама  како би окупирали Словенију,  па је решио да им запречи пут  на вододелници Соче и Саве  и на линији Триглав – Снежник. Иако су српске трупе биле бројно слабије, потпуковник Швабић се уздао у морал. Онда је 13. новембра дошао код њега  у Домобранску касарну  Јосип Погачник, председник  Привремене владе. Погачник је тражио од Швабића да се не одупире Италијанима него да допусти да уђу у Љубљану, да их смести у касарну, како не би уништили град  евентуалним ратним дејствима. Швабић му је, како пише у својим мемоарима, на растанку рекао: „Господине Председниче, немојте издавати никакве објаве. Ја вам гарантујем да до сутра до подне Италијани неће ући у Љубљану. Сутра у подне ја ћу доћи и саопштити Вам шта сам решио да радим.” Даље наставља: „Ноћу између 13. и 14. новембра размишљао сам шта да радим, свестан сам био да сам остао сам”, извршио је припрему команде и јединица „и на крају сам се одлучио да Италијанима оружјем забраним улазак у Љубљану и даље”. О својој одлуци прво је обавестио Душана Симовића, касније креатора 27. мартовског пуча, кога је Врховна команда поставила као свог представника код Народног већа у Загребу. После телефонске консултације договорили су се да потпуковник Швабић прво упути ноту италијанском команданту у Логатцу. Такође, договорили су се о садржају ноте коју је Швабић требало да напише. Симовић се сложио са одлуком Швабића да се Италијанима не дозволи улазак у Љубљану. Вероватно је Симовић обавестио Врховну команду српске војске о намерама потпуковника Швабића и да је добио прећутно одобрење. Швабић  ће бити кривац ако акција не успе а команда би опрала руке пред савезницима. Стеван је ноту написао, а на италијански превео потпуковник Улмански,један од представника војске код Народног већа у Загребу. Нота је гласила:

„Војска Краљевине Србије, у име Антанте, запосела је Област Љубљане.

Имам наређење, да спречим сваки улазак савезничким италијанским трупама у запоседнуту Област. Биће ми врло непријатно, ако у циљу извршења наређења,будем морао употребити оружје, за шта имам овлашћење. Ако би морало доћи до проливања савезничке крви, Српска војска скида са себе сваку одговорност. Молим Команданта да нареди да се савезничка италијанска војска заустави на вододелници Соче и Саве, док Краљевска Српска Влада ово питање не регулише са Краљевском Италијанском Владом.

Командант Српских трупа у Словеначкој,

потпуковник Стеван Швабић  с. р.

Швабић је, упозоравајућом и врло коректном нотом, италијанском команданту дивизије генералу Јулију Латину показао да је не само одличан војник и стратег, већ да је и префињен и добар дипломата. Ретко се у историји ратова дешава да командант једне стране пред сукобом упозори противника и да тако избегне сукоб са несагледивим последицама. Оштро и јасно, војничким речником, ставио је до знања да не блефира и да озбиљно намерава да војном акцијом спречи даље напредовање Италијана и њихов улазак у Љубљану. Истовремено је уљудно и са високим поштовањем савезничке војске, бираним речима, упозорио: „Молим Команданта да изда наређење својим јединицама да се италијанска војска заустави на вододелници Соче и Саве.”То је линија која је одређена Лондонским споразумом у преговорима када је Италија приступила Антанти. Он је довољно одлучно рекао да ће у супротном доћи до оружаног сукоба. Швабић је уручење ноте поверио будућем професору Универзитета у Београду и градоначелнику Београда, тада младом резервном инжењерском капетану Милану Нешићу. Његов задатак је био да нађе команданта италијанске дивизије и да му је уручи и усмено га обавести да његов командант потпуковник Швабић озбиљно намерава да на сваки начин, оружјем, спречи напредовање италијанске војске. Капетан Нешић је добио упутство и овлашћење да, као представник савезничке војске, преговара са италијанским командантом и да се понаша и поступа као домаћин у својој земљи – новој Краљевини СХС. Представник савезничке војске указао је и на проблеме које је на путу уочио и захтева да се они отклоне. Достојанствено и одлучно понашање и пријатељски, а одлучан захтев једино је примеран у оваквој ситуацији. Тако се капетан Нешић и понашао. Када се вратио, у рапорту своме команданту саопштио је да је командант италијанске дивизије пристао на захтев српске стране, да је зауставио напредовање својих јединица. И поред тога што су обећали да ће се повући, Талијани то нису урадили,  а српске трупе су енергично и одлучно спречили покрет Талијанске војске ка Љубљани. Да то нису урадиле, Љубљана би доживела судбину Ријеке. Тако овај крај није пао у руке Италије а Швабић је постао спасилац Словеније.

Стеван Швабић рођен је 1. новембра 1865. године у селу Божурња код Тополе поред Крагујевца, а гимназију и пољопривредну школу похађао је у Краљеву. Са 18 година отишао је у српску војску и тамо је завршио и подофицирску школу 1885. године. Учесник је Српско-бугарског рата 1885. године. Исте године унапређен је у коњичког официра. Године 1912. добио је чин потпуковника, а 1913. постао је командант Пчињског округа када су под његовом командом били и легендарни војвода Вук и његови четници. Војну науку и ратну вештину стицао је и кроз ратну праксу, учествујући у оба балканска и у Првом светском рату. Швабић је био ађутант престолонаследника Александра, команданта 1. армије за време балканских ратова 1912. и 1913. године.У Првом светском рату, 1915. године, као командант пука у борбама у долини реке Мораве, био је рањен и заробљен. Од рањавања је остао хром. У заробљеништву је био у околини Салцбурга, где је остао до краја рата када је кренуо пут Љубљане.По рату је добио чин пуковника и постао је комадант пуковског округа у Старом Бечеју. Током наредних година обавља бројне значајне функције, између осталог био је и један од оснивача Аероклуба и његов дугогодишњи генерални секретар.Преминуо је почетком 1935. године у Београду, а из брака са супругом Јулијаном имао је ћерку Љубицу Белу. Носилац је бројних домаћих и страних војних и мирнодопских одликовања.Као и Стеван, и његова рођена браћа су била уважени и поштовани људи свога времена. Најстарији брат Светозар био је познати београдски трговац, док је други брат Гаврило Гаја Швабић био трговац, посланик и секретар Народне скупштине. Гаја је био један од вођа Либералне странке и близак пријатељ краљева Милана и  Александра Обреновића.