Владимир Карић – српски географ, педагог, публициста и дипломата

Владимир Карић је рођен у Светлићу у чиновничкој породици која је често мењала место пребивалишта због службе. Породица Карића је пореклом из села Доње Трешњевице а Владимиров отац Благоје се оженио у Светлићу са Миленијом из чувене породице Вукићевића.  Током школовања Владимир служећи код разних газда у замену за смештај и храну. Основну школу је започео у Чумићу,наставио у Брусници а завршио у Чачку. Нижу гимназију похађао је у Крагујевцу и Шапцу, а вишу у Београду. Завршио је Велику школу у Београду на правном одсеку 1868. године. Каријеру је отпочео у струци као практикант у шабачком суду. Нову службу вршио је 1870. као писар начелства пожаревачког округа. Исте године прелази у Шабац, где започиње вишегодишњу каријеру гимназијског професора у тамошњој полугимназији. Карић је по неким изворима био географ самоук, без праве географске спреме. Професорски испит положио 1873. године као наставник шабачке полугимназије. У периоду 1873. до 1881. неколико пута га министарство шаље из Шабца у Пожеревац и обрнуто. Кроз свој професорски рад у Шабцу много је утицао на научни рад и опредељење за географске студије свог ученика – Јована Цвијића, будућег научника и академика. Својим ученицима је показивао концепте будућег уџбеника географије. Године 1879. излази његов уџбеник Земљописа односно географије. Овај рад је Владимир стално дорађивао и ускоро се појавио Земљопис у две књиге. Од тада креће његов публицистички рад у виду географских студија,уџбеника и историјско-путописних дела. Године 1881. бива премештен у Београд да предаје географија а убрзо Владимир је изабран и за члана Просветног савета Кнежевине Србије.

Књигом „Српска земља“ коју је издао 1882 године први даје научну студију у којој су у геолошком, географском али и статистичком погледу описане све територије на којима су живели Срби. У следећих неколико година радио је на свом капиталном делу „Србија“ које ће бити штампано 1887. године у три тома. Ова књига је била запажени експонат Србије на Светској изложби у Паризу 1889. године. Поред научних дела писао је политичке есеје у којима се залагао за национално уједињење свих Срба а поготово за ослобођење Старе Србије од вишевековног турског ропства. Планирао је да  обиђе ове пределе и прикупи материјал за научно проучавање појединих етнографских и географских питања. Замислио је да направи јасан план за даљу организацију и научно проучавање Старе Србије и Македоније. Под псеудонимом “В. Црнојевић” објавио је Карић 1889. године вредну историјско-путописну студију под насловом “Цариград, Света Гора, Солун”. Карић је у Македонији евидентирао грчку, бугарску и влашку пропаганду, па је зато министру иностраних дела Краљевине Србије препоручио јаче ангажовање Србије. Исте те 1889. године Владимир је због показаног квалитета у раду Министарства просвете и црквених дела у погледу развоја српске просвете у Старој Србији и Македонији постављен за начелника новооснованог Просветно-политичког одељења Министарства иностраних дела. Ово одељење формирано је управо због ширења српског утицаја и просвете у Старој Србији и Македонији, који су били угрожени делатношћу Бугарске егзархије. Постаје он шеф српске пропагадне мисије у неослобођеним крајевима српства. Владимир Карић је био изразити представник просвећеног национализма код Срба. Под надлежношћи овог одељења налазили су се сви српски конзулати на територији Османског царства. Најзначајнију улогу у национално просветном раду министарства иностраних дела и његовог новог одељења имао је угледни српски научник, дипломата, политичар Стојан Новаковић, чијом је умешношћу и огромним залагањем Србија од османских власти успела да издејствује отварање својих конзулата у Скопљу и Солуну 1887. године и у Битољу и Приштини 1889. године. При Политичко – просветном одељењу министарства иностраних дела 1890. године формирано је једно посебно саветодано тело под називом Просветни одбор у коме су се налазили угледни српски научници, као што су Нићифор Дучић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, Љуба Јовановић, Љубомир Ковачевић, Панта Срећковић и наравно Владимир Карић. Овај одбор се бавио питањем Македоније и Старе Србије.

Карићев рад на српској пропаганди као лично пријатељство са највећим српским дипломатом тога времена Јованом Ристићем препоручило га је српској влади за конзула на овим подручјима. Српска влада Владимира именује за свог конзула у Скопљу. На месту начелника Просветно-политичког одељења Министарства иностраних дела Карића наслеђује Бранислав Нушић. Као српски конзул у Скопљу је радио на томе да се престоница некадашњег Српског царства учврсти као средиште из којег ће се ширити српски утицај и јачати српска национална свест у Отоманском царству. Тежио је да се повећа број српских школа, цркви, свештеника и учитеља, књижара и повежу тамошњи национални радници. Као конзул на овом подручју је боравио од 1889. до 1892. године и на пословима српске националне политике у Старој Србији постигао је знатне успехе. Октобра 1892. године због неслагања са новопостављеним преседником српске владе Николом Пашићем даје оставку на место конзула. Повратком у Србију поново се враћа просветарском послу и као професор предаје у Нижој београдској гимназија. Са овог радног места одлази и у пензију 1893. године. Убрзо се разболео од туберколозе и веома нарушеног здравља одлази у Тирол у ваздушну бању Баден на лечење. Ту је и преминуо јануара 1894. године. Посмртни остаци Владимира Карића су враћени у Србију где бивају сахрањени београдском Новом гробљу. На опелу у Саборној цркви у Београду пред његовим одром говорио је његов најбољи ђак – Јован Цвијић. Део говора је остао записан: „У другој половини августа 1884. године видео је у Београду Владимир Карић свршеног матуранта Јована Цвијића, који је био дошао од куће из Лозници ради уписа у Велику Школу, и у једној дугој шетњи са одушевљењем му говорио о научној вредности и значају Географије, и о новом добу које се тада оцртавало у њеном развитку. Професор Карић, велики поклоник мисли и науке, успео је тада да студије свога  ђака из шабачке гимназије упути онако како је желео. Први огледи његовога књижевнога рада падају у доба његова борављења у Шапцу. Незадовољан правцем којим је тадашњим уџбеницима упућена била географска настава у нашим средњим школама, пок. Карић је још тада почео радити уџбенике за географију и борити се са онима, који су новом цравцу били противни. На његовим се уџбеницима може најјасније видети, како се развијала стручна му спрема. Они су од тога доба доживели миого издања и прерада. Карићева Географија у последњој преради, која је угледала света у скоро пре него што ће он са њега отићи, сматра се као једна од најбољих школских књига што их ми имамо. Његово пак капитално дело Србија, у коме је на научној основи систематисано и разрађено све што је дотле на познавању наше отаџбиве урађено, најбоље показује, с колико је пажње пок. Карић целога свога века учио, посматрао и размишљао о својој земљи. Та књига, са малим бројем себи равних, биће за доцнија покољења најбоље мерило, којим ће се пресуђивати и оцењиватн наши дани.

Овим његовим радом не исцрпљује се све, чиме је пок. Карић задужио и сувременике и потомство да га се са захвалношћу сећају. Његови публицистички радови, и ако су од актуалнога значаја, још нису изгубили своју вредност: у њима ће и данас добру народном предан пријатељ наћи доста тема за размишљање о мпогим недузима, од којих пати јавни нам живот.Рад пок. Карића као консула у Скопљу не заостаје по плодности резултата за овим његовим радовима научним и публицистичким…“

Тестаментом је сву своју имовину Владимир Карић оставио географском одсеку Велике школе. Уз Милана Ђ. Милићевића Владимир је највише допринуо за распростирање знања о српским земљама.