Живан М. Петровић – јунак, историчар и фотограф

Живан Петровић је рођен у Влакчи 19. фебруара 1887. године, као млађи брат првог српског пилота Михаила Петровића. Након завршетка основне школе у Влакчи, уписао је Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу.

Активно је учествовао у свим ратовима које је водила српска војска од 1912. до 1918. године. Најпре у првом и другом балканском рату као активни потпоручник-водник митраљеске чете Шестог пука другог позива Дринске дивизије (II), у борбама за ослобођење Косова – старе Србије, у опсади града Скадра и брегалничкој бици. За храброст у наведеним борбама одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Године 1914. са својом јединицом учествовао је у борбама на Дрини и код Шапца, у бици на Церу, на положају Костајник код Мачковог камена и колубарској бици. За заслуге и храброст у наведеним борбама одликован је орденом „Белог орла“ с мачевима четвртог реда.

У првом светском рату као активни потпоручник и поручник од 1915. године био је водник и командир митраљеске чете у Шестом пуку другог позива Дринске дивизије и 15. пука другог позива Тимочке дивизије.

Године 1915. са својом јединицом, као командир митраљеске чете 15. пука другог позива учествовао у одбрани Београда (Кошутњак, Баново брдо, Петлово брдо, Девојачки гроб). За организованост јединица и личну показану храброст у тим борбама одликован је Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда.

После повлачења преко Црне Горе и Албаније (до Валоне) и извршене реорганизације на Крфу, Петровић је са својом јединицом – 15. пешадијским пуком „Стеван Синђелић“ Тимочке дивизије, као командир митраљеске чете пребачен на Солунски фронт, где је учествовао у свим борбама до пробоја фронта. Септембра 1916. приликом борбе с Бугарима рањен је у главу. За показану храброст у том ратном периоду одликован је: орденом Белог орла с мачевима петог реда и Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Носилац је свих ратних споменица: за рат 1912. и 1913. године, Албанске споменице 1915, Споменице за рат 1914-1918. године. Добио је и неколико пуковских, дивизијских и армијских похвала.

У периоду од 1918. до 1941. године као активни официр одликован је неколиким мирнодопским одликовањима (Орден Белог орла без мачева, Орден „Светог Саве“, Југословенска круна).

Реактивиран је из пензије априла 1941. године и у чину потпуковника командовао 66. пешадијским пуком, Церске дивизије. Заробљен, рат је провео у немачком заробљеништву.

Страствени фото аматер од 1911., када је набавио половни апарат, током ратовања 1912-1918 је снимио велики број фотографија, од којих су неке у војним и другим архивима. Приликом повлачења 1915., године кроз албанско беспуће приликом пада са самара под ноге товарног коња сандучета са фото прибором и апаратом, уплашени коњ је копитама изгазио и уништио садржину сандучета – фото-апарат, стаклене плоче, до тада снимљене негативе и начињене фотографије, који су тиме бесповратно изгубљени. По приспећу на Солунси фронт, у граду Солуну је купио нови апарат и њиме начинио мноштво снимака, непроцењиве документарне вредности. Његове фотографије се чувају у Војном музеју у Београду.

Написао је неколико стручних књига из војне области а посебно се издваја књига „Подофицир наше војске“. У листу „Балкан“ од 1913. године под насловом „ Поход на Јадранско море 1912“ у 16. наставака пише о ратним дејствима српске војске код Скадра. Остала су два рукописа која сведоче о војничком животу Михаила Петровића „Споменица Михаила Петровића“ и Живана Петровића „Васиона и прогрес“.

У чувеном париском музеју „Пантеон“ приказана је Србија у Првом светском рату, њена армија са најистакнутијим борцима од редова до генерала, који су изабрани по посебним критеријумима, међу њима се налази и Живан Петровић.

Имао је синове Драгослава и Мирослава. Преминуо је у јуну 1969. године. Сахрањен је у породичној гробници у Београду.