Радоје Кнежевић

Професор, преводилац, политичар, писац, васпитач краља Петра II, дипломата, министар Двора и идејни творац 27. мартовског пуча.

У Страгарима 1901. године од оца Лазара  и  мајке  Милеве рођен је Радоје Кнежевић. Милева и Лазар су имали још три сина: Николу, дипломату и конзула Краљевине Југославије, Живана генералштабног официра и једног од вођа 27. мартовског пуча и Јована крагујевачког свештеника стрељаног 21. октобра 1941. године. Кнежевићи воде порекло из Јагњила од Ђуке Филиповића,учесника оба српска устанка и задњег кнеза крагујевачке нахије. По Ђукином сину капетану Марку Филиповићу који је био  Карађорђев пашеног, био је ожењен сестром  Јелене Петровић, Карађорђеве жене, кћерке Николе Јовановића из Маслошева, његови потомци узели су презиме Кнежевић. Лазар је био гимназијски професор и преводилац пољских класика на српски и секретар у Министарству просвете и управник Државне штампарије. Милева је била из Страгара где је Радоје и рођен.

Основну школу завршио је у Крушевцу где му је отац био на служби, а гимназију у Београду у периоду од 1911. године па до избијања Првог светског рата. Са војском је прешао Албанију 1915. године, његов отац Лазар  је руководио прихватом и евакуацијом српских ђака у име српске владе.Радоје је отишао у Француску и гимназију наставио у Фонтенблоу,а завршио је по крају рата у Београду. Студирао је француски и књижевност на Филозофском факултету у Београду  и на Сорбони  а дипломирао у Београду 1923 године. Студије завршио у рекордном року од три године. Прво запослење добио је као суплент гимназије у Крушевцу у школској 1923/24. години, затим у Београду (1925.) и Сплиту  у периоду од 1925.  до 1927. године. Од повратка из Сплита па до пензионисања 1937. године био је професор Друге мушке гимназије у Београду. У том периоду пише више уџбеника француског језика: Француска читанка за V и VI разред средњих школа, Француска читанка за VII и VIII разред средњих школа, Француска граматика за средње школе. Тада постаје најпризнатији познавалац француског језика, културе и књижевности у Југославији тога времена. За професора француског језика малолетног краља Петра II и његовог васпитача постављен је први пут 1935. године. Поред француског младом краљу је предавао и књижевност и националну историју. Ушао је у сукоб са тадашњим министром просвете што је довело до Радивојевог пензионисања и повлачења са места краљевског васпитача. Сукоб је био политички природе и поред министра Радивојев противник је постао и краљев стриц и намесник Павле Карађорђевић. Говорило се да је у једној свађи између краљице мајке Марије и Павлове жене кнегиње Олге Радивоје отворено стао на страни краљеве мајке што му тадашњи први намесник није хтео да опрости. Радивоје је и политички био активан и пре него што је постао краљев васпитач. Био је дугогодишњи члан Демократске странке Краљевине Југославије. На изборима 1938. био је заменик кандидата на посланичкој листи Удружене опозиције кандидату Милану Симићу. У странци је био члан  Извршног одбора а после смрти оснивача патрије Љубе Давидовића постаје најближи сарадник Милана Грола новог вође демократа. Те 1937. године Радоје се враћао из Париза возом, где је био на конгресу професора Француске, када је у Трсту био обавештен о свом пензионисању од брата Николе који је тада службовао као дипломата у нашем посланству у Трсту. Брат му је показао Политику у којој је писало да је Радоје Кнежевић пензионисан. Међутим велики утицај који је остварио на младог краља омогућило је да се врати на место краљевског васпитача 1939. године пошто је реактивиран из пензије. Враћен је такође  као професор и у Другу мушку гимназију.У међувремену је постао и члан Српског културног клуба. Ово је била српска политичка организација патриотске и националнe оријентације, основана 1937. године у Краљевини Југославији. Током Другог светског рата идеологија Српског културног клуба представљала је незваничну идеологију Равногорског покрета.Председник Клуба је био Слободан Јовановић. Радивоје се овде брзо истакао.

Радоје Кнежевић је један од четворице организатора преврата 27. марта 1941. и међу свим завереницима једини цивил. Пуч је организовао са својим братом мајором Живаном Кнежевићем и генералима Душаном Симовићем и Бором Мирковићем. Тренутак који је преломио овај догађај је потписивање југословенске владе протокола о приступању Југославије Тројном пакту у Бечу 25. марта 1941. године. Брат Живан као мајор Краљеве гарде тог дана врши хапшење председника владе Драгишу Цветковића,његове министре и генерала Петра Косића. Касније од многих завереника Радоје је означен као идејни творац овог догађаја. На власт је постављен малолетни краљ пошто је проглашен да је пунолетан, нову владу је саставио генерал Душан Симовић чији потпреседник постаје Слободан Јовановић. Кнез намесник Павле је морао да оде у егзил прво у Грчку а затим у Каиро. У новој влади Радоје постаје министар Двора. Ову дужност ће обављати до 1943. године и то због ратних околности на три различите локације,прво у Београду,затим у Јерусалиму и на крају у Лондону. Када је почео Априлски рат Радоје био уз краља а пред слом Краљевине организовао је извлачење краља из земље. Политика је донела чланак да су тада патријарх Дожић и Радоје Кнежевић онемогућили да млади краљ поведе са собом девојку Доли Дамњановић. Млади краљ је због овог доста дуго био љут. Краљ је земљу напустио уз Радоја,поред њих у авиони су били још краљев ађутант и краљевски лекар. Брат Живан који је био у пратњи председника владе је такође са генералом Симовићем напустио земљу. После су се појавиле гласине да су браћа Кнежевић одлучивала ко ће никшићког аеродрома напустити земљу. Кнежевићи су на то одговорили да су они нешто одлучивали у Никшићу не би остао њихов брат од ујака пилот-ловац капетан Никола Вељковић који је касније и заробљен од непријатеља и одведен у Немачку.

За време рата као министар постаје присталица Равногорског покрета и њеног вође Драгољуба Михајловића. Залаже се да Дража постане министар војни у југословенској влади а у више наврата краљу предлаже да се врате у Југославију и да се Петар стави на чело овог покрета. Ти његови ставови доводе да га са положаја министра Двора пошалу у Португал као посланика. Услед неслагања са новим преседником владе Божидаром Пурићем поново је пензионисан. У Лондон се враћа 1944. године и после рата остаје у емиграцији. У Југославији нове власти када су заробиле Дражу Михајловића и организовали његово суђење и судили су и његовим сарадницима од којих су многи били ван земље. Тада су и Радоје и Живан Кнежевић осуђени на десет година робије, губитак држављанства и конфискацију имовине. Радоје је од 1960. године живео у Канади где је био уредник Гласа канадских Срба. Са братом Живаном сарађивао је часописима равногорске емиграције. Аутор је више књига о Дражи и његовом покрету, од којих је најпознатија „Књига о Дражи“. Умро је и сахрањен у Монтреалу 1976. године. За собом оставио је две ћерке, два унука и две праунуке.

Радоје је био један од оснивача  и дугогодишњи председник Феријалног савеза Југославије, затим члан, секретар и председник Југословенског професорског друштва; члан Извршног одбора Међународног савеза професора средњих школа; члан Централног одбора Народне одбране; уредник библиотеке „Светски писци“ (1939-40.) и почасни председник Учитељског удружења Југославије као и члан више других удружења и комисија.После рата Радоје је у избеглиштву у Лондону један од оснивача емигрантског „Удружења слободних грађана Југославије“ и „Удружења српских писаца у изгнанству“. Одликован је орденом Св. Саве, Југословенске круне, француске „Ordre des Palmes académiques“ највећег признање Француске у области образовања, Карађорђеве звезде и носилац је Албанске Споменице.