Епископ Мојсије,

глава српске цркве када је нисмо имали

Вересићи су једна од најстаријих страгарских породица. У ове крајеве су стигли из Сјенице још пре Првог српског устанка. Крсна слава ове породице је Свети Ђурђиц. У овој породици од оца Јована и мајке Стане у Страгарима је рођен дечак Максим 1835. године. Пошто је завршио основну школу Максим је отишао у руднички манастир Благовештења и ту је убрзо постао искушеник. Искушеник Мојсије је врло брзо оставио веома повољан утисак на игумана манастира архимандрита Василија који га је замонашио а затим послао и на школовање у богословију. Монах Мојсије име које је Максим изабрао пошто се заредио је по завршетку богословије постао јерођакон код епископа шабачког Михаила Јовановића. И на шабачког владику је оставио веома јак утисак па га он шаље на даље школовање у Кијевску духовну академију у Русију. Кијевска духовна академија била је један од најзначајнијих центара за школовање српске богословске елите, поготово током друге половине  XIX века. У том периоду најстарију руску духовну академију похађали су бројни Срби, историчари су пребројали преко 70, од којих су многи, по повратку у отаџбину, имали значајне улоге у животу Српске Цркве и државе. Проучавање тока школовања Срба на поменутој богословској школи,омогућава јасније увиде у фундаменте њиховог богословског образовања, који су одлучујуће утицали на њихов даљи рад на пољу богословске науке. Из Русије се вратио 1862. године и постављен је најпре за писара у београдској конзисторији, а потом за професора богословије. Мојсије је 1867. године постављен за старешину манастира Драча код Крагујевца, али на овом месту ће остати само годину дана. Већ следеће године враћен за професора  богословије и унапређен у чин архимандрита. Те исте 1868. године после оставке епископа шабачког Гаврила посвећен је за епископа шабачког. На овом положају се налазио све до 1874. године када је пензионисан. Говорило се тада, да је уклоњен са Епископије, зато, што га је главна контрола оптужила за неке рачунске грешке, које је учинио док је још управљао манастиром Драча. Као пензионер је живео до 1880. године када је изабран за владику неготинског чије је место тада било упражњено. Овај избор за неготинског епископа вратио га је у активну службу.

Када је Мојсије постао неготински владика црква се налазила у све већем сукобу са српском државом. Кнез Милан Обреновић се по савршетку Берлинског конгреса окренуо од Русије ка Аустроугарској. Као русофил тадашњи српски митрополит Михаило,некадашњи шабачки владика који је Мојсија послао на школовање у Русију, сметао је Бечу, краљу Милану и његовој напредњачкој влади. Бечу се није свиђала његова активност у Босни тек окупираној од Аустрије коју је српски митрополит спроводио преко српских свештеника. Милану и српској влади који су хтели да цркву окрену од Русије никако није одговарао да на челу цркве буде велики русофил. Кнез Милан је решио да уклони митрополита Михаила.Српски владар је тражио се само згодан повод. Као повод послужио је Закон о црквеним таксама који је ступио на снагу 1. јуна 1881, који је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора, те је дошло до борбе између владе и митрополита. Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. митрополит Михаило је уклоњен са свога положаја и стављен у кућни притвор. Српска влада тада поставља епископа Мојсија за администратора митрополије док се не изабере нови митрополит српске цркве. Избор владе се гледао у простој чињеници епископ Мојсије се налазио у жестокој свађи са митрополитом и својим некадашњим ментором. Ова свађа је трајала до њихове смрти. Жалећи да се нови старешина изабере по канонима и правилима цркве епископ Мојсије улази врло брзо у сукоб са онима који су га поставили. Влада не жели да препусти цркви избор новог митрополита плашећи се да ће и нови старешина цркве бити наклоњен Русији. Желећи да цркви наметну своју аустрофилску политику стварају посебно тело за избор новог митрополита. Мојсије се овом мешању владе у црквене послове жустро супроставља и успева у својој борби скоро две године да спречи намере владе. Мојсије од српске власти бива оптуживан да прави канонске грешке и да је самовољан и тврдоглав. Влада на крају успева да наметне свог кандидата за митрополита 1883. године. Нови митрополит је постао Теодосије Мраовић, пензионисани професор богословије. Митрополит Теодосије покушава да смири стање у цркви у састав своје јерархије је укључио и Мојсија али он није хтео да сарађује са њим сматрајући митрополитов избор нелегитимним. Мојсије се није одазивао позивима новога митрополита јавно говорећи да су сва дела новог митрополита неважећа.Српска влада га је два пута кажњавала новчаном казном због непокорности новом митрополиту и његовим позивима. У априлу 1883. године влада га смењује са његовог положаја администратора цркве. Мојсије јавно говори да је дао оставку а не да је смењен то пише и Милан Милићевић у Мојсијевој биографији у свом чувеном поменику знаменитих Срба. Крајем године иста та влада га поставља за државног саветника и на тој функцији остаје до своје смрти. Када је постао државни саветник престала је и његова служба као епископа неготинског. Епископ Мојсије постаје  Дописни члан Српског ученог друштва још фебруара 1869. године,а од 1892. и Почасни члан Српске краљевске академије. Писао је историјске чланке а такође расправљао о догматичним и канонским питањима везаним за цркву. За разлику од српске власти у обичном народу је био веома популаран. Народ га је звао „Владика Моја“ али и „Владика Ћоса“ јер сем косе других длака на телу није имао. Мојсије је од свих тадашњих црквених старешина најбоље био упућен у живот обичних српских сељака и разумевао је њихове свакодневне проблеме.

Мојсије је имао срчаних проблема и умро је у Београду 4. октобра 1896. године и данас почива у крипти Маркове цркве.