Абаџиски занат

Израда сукнених одевних предмета познато је од најстаријих времена сточарским народима и представљала је основу женске домаће радиности. Вунену одећу за чланове свог домаћинства израђивале су жене у многим народима. Са повећаном потребом за одећу појавио се и занат који је омогућавао израду тражених предмета. Израда одеће од вуне, ткане на разбоју у два и четири нита, затим ваљане до непромочивости у посебним зградама – ваљалицама, постаје самостално занимање.

Занатлије су мушкарци који према турском називу сукна – аба зову абаџије. Сукно је природне боје оваца, бело и мрко, а боји се и биљним бојама. Одевни предмети су у почетку једноставно украшени, вођењем гајтана уз ивицу хаљетка, али се временом занат све више развија, да би у трећој деценији XX века доживео врхунац, када вез гајтаном прекрива читаву површину одевног премета у стилизованој биљној или геометризованој орнаментици.

Одевни предмети абаџиског заната су: кабаница, гуњ, гуњић (јелек, грудњак), чакшире, потурлије, бриџ панталоне, дизлуци, антерија, фермен и блуза, за мушкарце и зубун и јелек за жене.

Једноставни одевни предмети које су шиле абаџије, били су намењени првенствено сеоском становништву, а како је оно чинило и добар део новопридошлих грађана кроз читав XIX век ова одећа се носила и у граду. Занат се временом осавремењава, уводе се нови, квалитетнији материјали, а крајем XIX  и почетком XX века почиње борба са страном индустријском робом и бесправним занатлијама.

Преузето: Народни музеј Крагујевац. Аутор изложбе и текста Наташа Николић