пуковник Светозар А. Живановић

Аутор: Алекса Игњатовић

Био је двоструки носилац Карађорђеве звезде са мачевима.Рођен је у Влакчи 1886. године где је завршио основну школу,по свршеном седмом разреду гимназије у Крагујевцу ступио је у нижу школу Војне академије.Учествовао је у свим ратовима од 1912 – 1918. године, у брдској артиљерији и у борбама стицао је чинове и висока ратна одликовања.У својим сећањима из ратних дана оставио је много занимљивих и потресних детаља,али није заборавио и по коју анегдоту да запише. За време једног аустријског бомбардовања Београда 1914. Светозар се налазио у српској престоници.Био је на пијаци када се распрсла топовска граната и једно парче је пало у корпу са парадајзом. Граната је изгњечила пола корпе парадајза.Ипак, нашла се једна домаћица која је купила и такву робу. Она је процедила парадајз кроз сито и почела да га продаје на тој истој пијаци правећи му овакву рекламу:— Ево ратни парадајз. Мирише на барут!

Сви су куповали овај њен парадајз и она се није покајала,а Светозар је све то записао.

У својим сећањима сећао се и свог друга из Чумића кога га је срео после детињства први пут у повлачењу преко Албаније. Војник се звао Доситеје Доса Симић, са својом јединицом која је у саставу шумадијске дивизије приликом повлачења сусрео се са четом Живановића и заједну су кренули кроз гудуре албанских планина. Светозар Досу као огромног и крупног човека,војника који кроз повлачење носио на леђима десет пушака. „Ако је неко одговарао опису делије то је био Доса“,примећује Живановић и додаје ни зима ни тежина пушака које вукао нису му сметале,све је лако и кроз шалу подносио.Остали војници из његове чете су га просто обожавали. Али временом уз хладноћу међу српске војнике у повлачењу почиње да се јавља глад, а то је већ нешто што Доса није могао лако да издржи. Много огладнео Доса коме више није до шале почиње да кука.Сваки дан све више и гласније. Остали војници почињу да гунђају и питају га шта је са њим. Доса им плачно одговори: „ Не може више да се живи,глад браћо мори!“ Неки од другова заћуташе други га испсоваше. И тако сваки дан. Док једно вече Доса поред логорске ватре изу своју стару војничку цоколчину и метне је на жар и поче да је пече. Остали се само загледаше и ћуте. Војничка цокула се пече,стара кожа цврчи а поред логорске ватре мук. Доса узе тако печену цокулу и пред свима је изједе. Ногу је замотао у неке крпе и тако бос ујутру наставио да иде. Ту се сећање на Досу код Живановића завршава. Али причу о чумићкој делији  је испричао још један Досин садруг из шумадијске дивизије Бранко Чолић из Жабара. За разлику од Светозора он Досу зове пуним именом и презименом. Каже да је са ногом у крпама ишао следећих неколико дана,док није један од друговао и сам подлегао од зиме и глади а Доса узео његову обућу и наставио. Негде пред албанску обалу и сам је Доса завршио свој марш поред логорске ватре поред које је заспао вечним сном. Од десет пушака које је носио шест су остале поред њега. Светозар се сећа и дана из Солуна.Ту је Светозар са својим војницима учествовао у изградњи српске војне цркве. Ова војна црква у логору српске војске на Солунском фронту прављена од дрвених гајби и када је била готова први је њу посетио тада епископа, а касније српски патријарх Варнава који ће у њој први одржати литургију 1916. године. Оставио је запис о сусрету својих војника са краљевићем Ђорђем Карађорђевићем. Војници када би добили допуст ишли би право у Солун у механе и куплераје. Цела Вардарска улица на крају града била је испуњена или једним или другим омиљеним свратиштем за војнике. Официри су пазили да им тамо војници не залазе али многи су кришом успевали да стигну до жељене дестинације. Воници су међу собом питали: „Јеси л’ био у Вардарској дивизији?“ Светозар је такође водио рачуна да му војници не заврше тамо,али једном је двоје ухватио како се враћају од тамо видно весело. Позва их на рапорт да им испричају шта су радили. И од приче да су свратили до часовничара да купе сатове кроз Живановићево пропитивање дођоше до улазних врата куплараја где су чекали на ред да уђу. Испред њих се тада заустави аутомобил из кога изађе српски официр у коме су препознали првенца краља Петра. Он их упита шта траже овде. Кад су и њему одговорили да желе да купе сатове. Принц се намршти упита их из које су јединице.Док су немушто покушали да слажу за своју јединицу,Ђорђе поче да их шамара. После неколико шамара принц се окрену и оде од њих али после неколико корака се окрену и врати ка двојици. И рече шамари су за лагање а за провод ево дуката и даде их њима и оде. Светозар када саслуша причу упита своје војнике је ли су нешто научили из овог сусрета. На то војници одговорише да су научили да је краљевић Ђорђе мало нервозан човек,али ако га поново сретну да немају ништа против да их поново шамара ако ће их поново наградити дукатима. Светозар на ово ништа није прокоментарисао,на крају записа само је додао да га војници нису слагали за сатове,купили су их од пара принца Ђорђа. Једна напомена са тим истим војницима касније се истакао борби заслужио једно од својих Карађорђевих звезда.

По окончању Првог светског рата службовао у Нишу.Живановић је од 1929. године био комадант ауто јединице Треће армијске области Краљевине СХС. Године 1936. постао је командант Ауто-пука Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије и на том положају остао све до смрти 1939. године. Министарство је овај пук формирало 1935. године а 1936. године тада као потпуковник Светозар постаје вршилац дужности комаданта пука а затим следеће године са чином пуковника постаје и комадант пука.Први се бавио историјом аутобилизма у нас.Живановић је  1937.године учествовао у изради приручника „Саобраћајна служба у опште“, у рату је било предвиђено формирање Саобраћајног одељења Команде позадине Врховне команде на војишној просторији, док је саобраћај у позадини био у надлежности Саобраћајног одељења Министарства војног и морнарице. У делокруг Саобраћајног одељења спадали су сви послови у вези са организацијом саобраћаја и експлоатацијом саобраћајних средстава на фронту, као и експолоатација железничких и пловидбених комуникација за војне транспорте у позадини. Саобраћајно одељење имало је команде оперативне железничко-пловидбене, поштанско-телеграфске и друмско-аутомобилске службе.

За подвиге у рату Живановић је био одликован високим ратним медаљама. Поред две Карађорђеве звезде са мачевима Светозар је носилац и Ордена Белог орла с мачевима, Медаље за храбрости војничке врлине, Ордена Светог Саве и Албанске споменице.Био је члан друштва Црвеног крста,такође је биран у управне одборе овог удружења. Често је био и члан официрских комисија за полагање официрских испита за веће чинове. Поред поменутог приручника Живановић је припремао,састављао и писао обуке за официре и подофицире. Сматрао је да ће обуке официра и подофицира усавршити их у њиховој дужности вође за спровод транспората; руковању и чувању материјала;извиђању путева и мостова за аутомобилски саобраћај. Поготово се фокусирао на обуку подофицирског кадра. Радио је на организовању ауто школа при свакој армијској области. Нашао је алтернативу за војне области где нису биле могућности за отварање ауто школа за подофицира тако што им је омогућено добијање 5 литара бензина седмично који су могли утрошити у додатној вожњи војних возила како би усавршили своје вожачке вештине.

Умро је као активни официр 6. септембра 1939. године у Београду у Главној војној болници после кратке болести  у педесет трећој години, и оставио за собом супругу и две кћери. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.