Пуковник Светолик Ћирић

Аутор: Алекса Игњатовић

пуковник Краљевине Југославије и двоструки носилац Карађорђеве звезде са мачевима

Ћирић Д. Светолик

У селу Влакча у кући Дамјана Ћирића 1882. године рођен је Светолик. Породица Ћирић се у Влакчу доселила још пре Првог устанка,а у Шумадију је дошла из Сјенице.У тренутку рођења Светолика Ћирићи су у Влакчи бројали две куће. Светолик је имао и млађа брата Светомира и Драгомира. Основну школу завршио је у родној Влакчи, а средњу занатску у Крагујевцу.Затим је одабрао војни позив и уписао Нижу школу Војне академије. Учесник је свих ратова од 1912. до 1918. године.Из балканских ратова изашао је као поручник а из првог светског рата као капетан. На Солунском фронту постаје командир митраљеског одељења српске војске. Остали су сачувани његови записи да је стање на фронту било далеко од ратне идиле. Бугари су планирали жесток напад на српске и савезничке положаје. Да би испитали шта смерају Срби користе веште ноћне препаде у намери да заробе и доведу на испитивање непријатељске војнике. Светолик шаље своје војнике у лов на бугарске „живе језике“ како би им ти заробљени војници открили скривене тајне својих положаја. Нема дана да тих августовских дана 1916. године „а да не фијучу и урличу пројектили“ а Светоликови митраљези се не одмарају ни дан. Бугари се са Србима љуто бију за сваки сантиментар. Француски официри коментаришу да су такве борбе могли пре видети само на биоскопском платну а већина њих је имала ратно искуство на Западном фронту. Светоликов саборац и земљак Станислав Краков,касније познати српски новинар и књижевник описује борбе његове и Ћирићеве чете: „Светлост ракете изазвала је општи покољ. Сада се сви виде и убија ко кога стигне. Шкрипе ударци бајонета у кости и прашти лупа кундака по главама. Разбојиште је слика драме,будући да су ровови до врха зарављени мртвима.“ Цеви Светоликових митраљеза су усијани. Одбија се јуриш за јуришем. На ове борбе је Ћирић је оставио сећање у виду записа да кад заћуте митраљези у акцију крећу бајонети који не знају ни за милост ни за братство. Нису сви могли да издрже ратне страхоте неки су спас видели у напуштању положаја и у бекству.Краков у својим ратним дневницима описује случај једног таквог дезертера. Фебруарско пре подне на фронту једног војника њиховог батаљона кога је преки суд оптужио за бекство са бојишта и осудио на смрт изводи одред војника са официром на губилиште. Сакупиле су се све чете датог батаљона на месту извршења казне. Осуђеник замоли официра да пред стрељање га пусти да оде у нужник.Официр то одобри и осуђени војник оде у оближњи пољски таолет. Ту покуша да се убије,протуривши главу кроз рупу у нужнику и сецнувши је тако да је пао онесвешћен јер је сломио врат. Њега изнесу онесвешћеног из таолета и пошто нису могли да га поврате по наредби официра метну га на носила и поведу на стрељање. На губилишту га скину са носила и положе га на траву где лежао и даље без свести. Официр прочита пресуду пред окупљеним војницима и онда нареди једном војнику да изврши казну. Војник који доби наредбу приђе са пуном пушком нанишани и опали. Краков примети да су се несрећнику само ноге грчевито копрцнуле и више на њему се ништа није мрднуло,док је све време владао мук међу окупљеним војницима. Војници су осуђенику одма ископали раку и закопали и у највећој тишини се вратише у своје станове. Официр који је командовао овом егзекуцијом био је Ћирић. Он је оставио и сведочанство и о „прсташима“ у српској војсци. То су били српски војници који су сами себе рањавали у прсте како би избегли даље борбе, ако би се и њима доказало да су то са немером чинили и за њих је следио преки војни суд и смртна казна. Нису сва ратна сећања Ћирића била суморна. Један занимљив опис је везан за савезничке униформе и његове војнике. Светолик је записао да његови војници нису волели француске униформе иако је по њему она била практична на каменитим пределима Солунског фронта. Српски војници су се отимали за британске униформе са тропским шлемом, разлог за то претпостављао је Ћирић, био је сам регент Александар Карађорђевић,који је онако ситан и лак носећи ову униформу лако био уочљив за српске војнике. Било је и доста шала у та тешка времена. Ћирић се сећа да једном на положају у сумрак су дошли комесари и почели да деле хлеб војницима. При подели се одједном један хлеб омакао и полетео низ страну, право на једну склепану колибицу где су били његови митраљесци. Ови чувши неко котрљање помисле да је непријатељска „минофатаљка“  и сви се истог момента стрмоглаве у земуницу. Тако да нико од њих не виде да је поред колибе уствари пројурио хлеб. У том тренутку дотрча један војник и упита једног мало храбријег митраљесца који први беше промолио главу из колибе: „Еј,друже, протрча ли овде један хлеб?“ Запањени митраљесци само погледам наставише да прате војника који настави потеру за хлебом. О сличном ако не и истоветном догађају оставио је запис и Станислав Краков.Светолик Ћирић је са својим војницима учествовао у пробоју и ослобођењу земље.

У новоствореној Краљевини Срба,Хрвата и Словенаца такође је служио као комадант митраљеског одељења прво у пешадијском пуку „цар Николај II“ а затим и у пуку „књаз Михаило“.Мајорски испит је положио са одличним успехом.Светолик је службовао у Загребу, Београду, Приштини, Нишу, Славонском Броду, Винковцима и поново у Београду. Као потпуковник на лични захтев одлази у пензију 1939. године. Поново је активиран и то у чину пуковника у Априлском рату.По слому Краљевине одбивши било какво учешће и сарадњу са Немцима и квинслизима депортован је у заробљенички логор у Немачку. У ослобођену земљу вратио се првим транспортом ратних војних заробљеника. Није прихватио предлог доктора Ивана Рибара, иначе свог личног пријатеља, да се реактивира али се укључио у рад бивших ратника заробљеника који су основали своје удружење.Један је од првих који почео да сакупља податке о југословенским војницима који су одведени у Немачку у заробљеништво како би се направила свеобухватна евиденција.Умро је у у Београду 4. октобра 1952. године.

Ћирић је поред две Карађорђеве звезде са мачевима, носио низ домаћих и страних одличја. Носио је два Бела орла, две Обилићеве медаље, Карађорђеву звезду, Орден Светог Саве, Орден југословенске круне, Орден Легије части и многих других одликовања.