Милоје Божић

Аутор: Алекса Игњатовић

ђак Протине школе,прва генарација Велике школе Ивана Југовића, познати марвени трговац,партнер а потом противник кнеза Милоша,финансијер уставобранитеља и судија Апелационог суда

Милоје Божић

Милоје Божић је рођен у селу Чумић,отац му је био сеоски кнез Радоје Божић,а чувени лепенички војвода из Првог  устанка Божа Радојевић  блиски рођак. Неки аутори Божу и Радоја изједначавају као исту особу,док други су пак мишљења да је Божа био Радивојев најстарији син који је име добио по деди.Година рођења Миливоја није позната, али сигурно је била по завршетку Кочине крајине и задњег Аустро – турског рата. Добар део овог  рата велики број мештана Чумића и оближњег Светлића су провели у Срему као избеглице,предвођени Миливојевим оцем и сеоским кнезом Светлића Милијом Вукићевићем. По завршетку рата и добијеном турском општом амнестијом за све Србе ови избегли становници Чумића и Светлића се враћају на родна огњишта и обнављају своја села. Но не враћају се сами. У Срему Родоје и Милија упознају ученог свештеника из Ирига кога наговарају да пође са њима у Шумадију како постао парох њихових села. То је био чувени прота Стеван иаока се презивао Јовановић њега ће савременици у Шумадији звати Сремац а његови наследници ће по његовом занимању понети презиме Поповић по ком ће и он у будућности бити упамћен. Проти Стевану мештани Чумића и Светлића праве кућу а Стеван им на то узвраћа отварајући у њој прву народну сеоску школу у Шумадију у којој ће он бити први учитељ. Школа ради и данас у Чумићу и најстарија је у Шумадији. Пред почетак устанка проту Стевана мења на месту учитеља рођени Чумићанац Аћим Бекић. Он је учитељ Милоја али и Томе Вучића Перишића и Анастасија Вукићевића. Када избија устанак Тома напушта школу и одлази у Тополу и придружује се Карађорђевим устаницима а Милоје и Анастасије који су били и млађи, остају и завршавају протину школу. Када Иван Југовић 1808. године у Београду оснује Велику школу, претечу високе наставе у Србији у првој генерацији ученика налази се и Милоје. Миливојеви професори били су Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Миљко Радоњић, Лазар Војновић и други.Школски другови постају му:Вук Караџић, Алекса Карађорђевић, Карађорђев син и први престолонаследник модерне Србије, Јеврем Ненадовић, Лазар Арсенијевић Баталака, Сима Ненадовић, Ђорђе Протић, Милосав Здравковић. У устаничкој Србији требало је у што краћем року доћи до кадра који би у датим околностима могао да руководи и највишим државним пословима и који би за то имао одговарајуће образовање. Тај задатак је требало да обави Велика школа и за то се образовао Милоје. У следећим генерацијама Високе школе видимо још два његова друга из протине школе Анастасија Вукићевића и Срећка Поповића из Трнаве. По завршетку школе већина свршених ђака постоју чиновници Карађорђеве Србије. Слом Србије 1813.  године је прекинуо рад  школе. Милоје Божић се притајио у родном месту до избијања Другог српског устанка. Тада узима учешћа са другим становницима крагујевачке нахије под вођстввом грбичког кнеза Петра Топаловића,који му је уједно и тетак. Када Турци у Крагујевцу затворе крагујевачког  кнеза Стевана  Дудака и кнеза целе крагујевачке нахије Ђуку Филиповића из Јагњила, цела Лепеница и Јасеница се под Топаловићем диже и креће на Крагујевац. Међу њима је и Милоје Божић.  Петар Топаловић се са својим људима ушанчио код Петровца а истовремено Гружани предвођени Јовом Добрачом  и Томом Вучићем Перишићем се утврђују у Станову и Ердечу и тако стављају крагујевачке Турке под блокадом. Ово блокада је трајало до завршетка битке на Љубићу. Српском победом у овој бици крагујевачки Турци беже а устаници ослобађају место и заробљене кнежеве.

Милоје Божић

У Милошевој Србији један од главних трговачких партнера кнеза постаје Петар Топаловић а теткова десна рука је Милоје Божић. Од кнеза Милоша добијају изун да слободно тргују стоком по Србији. Пошто су били трговачки ортаци са кнезом,кнежеви људи пазе да њихови трговачки послови ненаилазе на проблеме. Из писаних докумената тог доба види се да је Милоје чешће потписиван презименом добијеним по очевом имену као трговац Милоје Радојевић из Чумића него по презимену Божић по коме ће га историја упамтити. Временом Милоје прераста у једног од водећих марвених трговаца у Кнежевини. Постаје власник читаве шуме Жировњаче где  је како име само каже жирио свиње пре него што их је терао на продају у Аустрију. Са временом све богатији Милоје се из Чумића сели у Београд. Био је ожењен Милицом са којом добија три сина и кћерку. Када 1832.  године изненада умире Петар Топаловић то Милоју омогућава да још више развије трговину. Међутим  кнез Милош је наредио да се све хартије и новци Топаловића однесу у двор а да ће се он сам од сада старати о Петровим кћеркама и синовима и њиховој будућности,што ће коју касније направити раздор између Милоша и Милоја.

Своје богоство је Милоје решио да покаже правећи породичну кућу у Београду. Купује стару и оронулу турску кућу из 18 века и на њеним темељима 1836. године саграђује у тада главној улици у Београду,садашњој господар Јевремевој. Кућа је приземна, надзидана над подрумом раније срушене турске зграде и у њу се улазило са улице. Са уличне стране је главни улаз са малим истуреним тремом са два полукружна стуба и засведеним пролазом. Пространо предворје наставља се у унутрашњи хол и диванхану, просторију која је истурена према дворишту, која је за служила за седење и дружење, преостала из архиктетуре османијских кућа. Иако направљена на темљима турске куће породични дом Божића није подељен на мушки и женски део, односно на оно што се тад звало харемлук и селамлук. Ово наравно говори о равноправнијој улози жене у српској породици али да Срби за разлику од Турака имају једну газдрарицу куће односно жену. Улаз у сваку турску кућу је завучен у двориште, док је то код Милоја било другачије, он је улазио у свој дом право са улице, чак је испред улазних врата подигао трем са тимпаноном, да би још више нагласио везу своје приватности са јавним животом тада главне улице у Београду. Оно што је слично са претходном турском кућом је диванхана. Ужитак седења у просторији истуреној према дворишту, пуној светла, претекао је турско време. Диванхана у Божићевој кући се наставља на четвртасто предсобље из кога се улази у бочне собе, тако да кућа делује пространо и светла је. Још један детаљ је сличан са турском кућом: ниски рагастови собних врата. Висина – 180 сантиметара. Познаваоци кажу да су људи тог времена били ниски, у просеку 165 сантиметара и да о томе говори и висина рагастова, али социо-етнолози су другачијег мишљења: ко прилази домаћину, ипак, треба мало да се савије. Тек толико да се зна да у Божићевој кући нико није виши од њега. Божићева кућа била је реткост у тадашњем Београду.Ова кућа је била  током 19. века искључиво стамбени простор. Кућа је до 1920. године била у власништву Ристе Хаџи Поповића, да би после служила као сликарски атеље до 1951. године када се у њу усељава Музеј позоришне уметности и убраја се у непокретна културна добра као споменике културе од великог значаја наше земље.

Милица Божић

Породичну срећу и богаство породице Божић  у новој кући нарушава једна одлука кнеза Милоша. Желећи да збрине децу покојног Петра Топаловића тражио им је и достојне супружнике. Кнез је ионако волео да проводаџише,  уколико је потенцијални младожења у Србији сумњао да ће му просидба бити одбијена, он се обраћао кнезу за помоћ спреман да узврати Милошу противуслугу кад је он затражи. А кад би кнез Милош обећао да ће за неког испростити девојку, ствар се брзо завршавала.Милојева и Милицина кћерка Ружа се у то време задевојчила  и би чувена по Србији као добра прили како по својој лепоти тако и по очевом богаству. Милошу је синула идеја да сина покојног Топаловића ожени Ружом, то што си били у сродству српском кнезу није сметало. У кући Божића наста мук, кнежева воља се не одбија. Негодовање и кукање жене Милице да ако се послуша жеља кнеза Ружа постаје жена брата од тетке пратио је Милојево ћутање. Божић је знао да он није једини којем се Милош меша у породицу, иако љут што му се задире у породичне ствари,итекако је био свестан да му богаство и породична срећа зависи од кнежеве добре воље. Одбијањем кнеза,што у Србији још нико није урадио навукао би велику беду на себе и породицу. После једне непроспаване ноћи коју је преседео у ћутњи слушајући кукање жена у кући Милоје је пресекао своје нећкање и  у зору донео одлуку. Кнежева жеља се не одбија,  Ружа ће се удати за Топаловића.  У јавности односи између Божића и кнеза су у најбољем реду али потајно окреће се Милошевим политичким противницима и спрема своју освету. И време му је одговарало,била је то 1839. година када се доноси Турски устав у облику хатишерифа који ограничава апсолутну власт кнеза Милоша. Кнежеви противници одсад ће се звати уставобранитељи. Међу њима је и Милошев брат Јеврем као и два Милојева школска друга из Протине школе у Чумићу Тома Вучић Перишић и Атанасије Вукићевић. Божић не штеди своју кесу са новцем помажећи их. Епилог је познат исте године Милош је натеран да абдицира а 1842 године Тома Вучић протерује и његовог сина Михаила,нови кнез Србије постаје Александар Карађорђевић. Милоје Божић постаје угледни члан уставобранитељског режима и врло брзо од кнеза бива именован за судују Апелационог суда у Београду. Њега и супругу Милицу као богатог трговца и зачетника грађанске класе у Срба овековечава својим портретима чувени српски сликар Јован Поповић 1841.  године.Својим везама још 1839 код намесништва  тада малолетног Михаила успева да осигура да у првој тури младића које ће Србија послати на школовање у иностранство буде и његов братанац Василије Божић из Чумића. Изабрано је тада  четворо младића:Иван Матић из Јадра, Ђорђе Бранковић  из Београда, Стеван Павловић  из Шапца и Василије. Као стипендисти Министарства просвете, 13. октобра 1839. године одлазе на школовање у Хабзбуршку монархију на Рударску академију у Шемниц. Упркос слабој претходној школској припреми, слабом почетном знању немачког језика и више него скромним стипендијама, српски студенти марљиво уче и у року завршавају студије. Први српски рударски инжењери вратили су се са студија у децембру 1844. и јануару 1845. и одмах били упућени на рад у Одељење трговина Министарства финансија, којим је руководио Јован Гавриловић. Друга је прича што Јован није знао шта да ради са првим рударским инжињерима Србије.

Кућа Милоја Божића, данас Музеј позоришне уметности

Милоје са школским другом Анастасијем Вукићевићем,који је по збацивању Обреновића прво био помоћник начелника крагујевачког округа а затим и сам члан Апелационог суда, креће у подизање цркве у Чумићу. Црква Св. Апостола Петра и Павла у Чумићу саграђена  је 1844. године. За породицу Божић је све лепо ишло до Светоандрејске скупштине 1858. године када је збачен Александар и најављен повратак кнеза Милоша на власт. Милојева трговачка разборитост је знала да не треба чекати повратак старог кнеза у Србију и његову освету онима који су њега и његову породицу протерали из земље. Он  је продао кућу трговцу из Скопља Ристи Хаџи Поповићу, а породица Божић се крила од старог кнеза. Није познато да ли се са породицом примирио негде у унутрашњости земље или прешао у Аустрију док је Милош владао Србијом.Показао се да је у праву Тома Вучић који се повукао у своју кућу није избегао освету Милоша. Кнез Милош је успео да га на превару извуче из куће и онда га затвори. Да би то затварање оправдали скупштина је против Томе Вучића подигла оптужбу. Оптужили су га за побуне 1839. и 1842, као и за сурово гушење Катанске буне. По Милошевој наредби одузели су му сву имовину, да би је поделили жртвама Катанске буне. Држали су га месецима у војној болници као у притвору, па су Порта и велике силе због тога протествовале. Ту је и умро у јулу 1859. године а после тога појавиле су се вести да је отрован.Порта је тражила обдукцију леша, али кнез Милош на то није пристајао. Анастасије Вукићевић није морао да се брине Милошеве освете, био се упокојио пре Светоандрејске скупштине и почивао је у дворишту чумићке цркве.

По смрти Милоша Обреновића  1860. године одлуком кнеза Михаила престало гоњене политичких противника, што је Милоју Божићу омогућило да се врати у Београд са породицом и настави нормално да живи. За време владе кнеза Михаила Милоје се ту и упокојио. Његови посмртни остаци су положени у дворишту чумићке цркве.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.