Јован Димитријевић “Добрача”

Аутор: Алекса Игњатовић

Трговац, финансијер устанака и гружански војвода

Јован Димитријевић рођен је око 1765. године у селу Добрача по коме је и добио надимак. Био је марвени трговац великог угледа и новчано је помагао  Карађорђу који је волео да послуша његов савет. Остаће упамћен као финансијер бораца за време оба устанка.У Карађорђевом протоколу,где су бележена сва важнија писма,наредбе и укази,под бројем 147, записано је да је Јовану Добрачи издат пасош да може водити и продавати у Турску одједном стодесет волова,што је доказ да је у време устанка био веома богат човек. Карађорђева за дозволу трговине у Турској показује да је Јова био вождов човек од највећег поверења. Оволики број крупне стоке за извоз и продају био је дозвољен Добрачи,Миловану Мићићу и Андреји Јаковићу из Тополе. Извоз стоке у устаничкој Србији могао је само одобрити совјет или вожд. Без пасоша нико није смео водити своје животиње ван земље. Јова је у свом родном месту имао велики чаир а током устанка направио је и други у селу Врбици. На ова два места је жирио свиње и одатле их водио на продају. У Дубравици  је имао говеда на испаши и када би добио одобрење водио их је на продају у правцу Делиграда.Поред богаства Јован је био добар ратник и разборит комадант и те његове одлике довеле су да постане устанички војвода у Гружи. Када је Карађорђе 1806. године близу манастира Враћешнице позвао Гружане на збор како би их обавестио да се спремају да са њим крену пут Дрине како би се бранили од турског напада. На вождов говор на препуном Калипољу,који је позивао у Мишарску битку, Јова је у име целог скупа Карађорђа кратко запитао: „Где и када да дођемо?“

Добрача је од свог стеченог богаства одвајао новац да се у Београду подигне добра школа по угледу на Пешту и Беч. Такође је био и за то да се изгради и нека књижара.Све те планове однео је крах Првог устанка. По пропасти Првог устанка остаје у Србији у својој кући у Добрачи и Турци га убрзо постављају за кнеза у Гружи. У прво време ради на поправљању односа између Турака и Срба,али када избија Хаџи Проданова буна мења свој став. Видећи шта су све урадили напаћеном народу и да без борбе Срби не могу да поправе свој положај, Јова почиње да се спрема за борбу. Око себе почиње да окупља истомишљенике.Са Томом Вучић Перишићем и Симом Милосављевићем Паштрмцем окупља Гружане и код Кнића почињу да праве шанац.Ту им се придружују и Никола Вукићевић из Светлића са људима из лепеничке кнежине као и сам Хаџи Продан Глигоријевић са својим људима. Код утврђених книћанских шанцева 25. септембра 1814. године одиграће се једина битка ове буне. Устаници су дочекали Турке које је предводио Ашим бег,као и Србе које је водио Милош Обреновић. Милош је одбио да се прикључи буни, будући да је сматрао да није добро време да се диже буна, па се и сам понудио београдском везиру Сулејман паши Скопљаку да угуши буну. Тог дана устаници су одбили турске нападе, а Милош је послао тајну поруку бунџијама да се предају а он ће испословати код Турака помиловање. Јова,Сима и Тома су на реч Милошеву то и урадили,већина устанака се те ноћи разишла, Никола Вукићевић се вратио у Светлић а Хаџи Продан Глигоријевић са братом је побегао за Аустрију. Међутим Турци нису хтели свима опростити по смирењу буне многа села су била паљења и робљена. Николу Вукићевића и његовог брата Александра су Турци из Светлића довели у Крагујевац, а онда их везане одвели за Београд са још 300 истакнутих људи из побуњених нахија. До јануара 1815. године већина њих су сасечени и набијени на колац. Ова јe буна онеспокојила Турке, па јe Сулејман-паша одлучио да y Београд позове све народне старешине, a међу њима и Милоша Обреновића, где јe намеравао да их заплаши а неке и да побије. Један део старешина није сe одазвао томе позиву, али јe Милош Обреновић дошао y Београд и изашао пред пашу. Видећи да су старешине прозреле његову намеру, Сулејман-паша примио јe лепо старешине који су дошли и вратио их кућама, али јe као таоца задржао Милоша Обреновића.

Док је Милош био таоц Сулејман-паше Скопљака,остале старешине су се спремале за нову побуну.У спремању устанка предњачили су Арсеније Ломо и Јова Добрача.После неколико састанака у селу Рудовцима у кући попа Ранка Митровића скупили су се Арсеније Ломо,Милутин Гарашанин,Милић Дринчић,Лазар Мутап,Мелентије Павловић,старешина манастира Враћешница и Јова Добрача.Одлучено је да се диже нови устанак и да се Милошу понуди место вође, а ако одбије да се са њим поступи као са Турчином. Јован Добрача,Милошев брат Јован Обреновић, Сима Паштрмац, Благоје Томић из Кнића и Тома Вучић Перишић нападају харачлије у селу Коњуша.Турци су побијени а Тома рањен. Послуживши сe лукавством, Милош јe ипак успео да утекне Турцима из Београда. У Црнући су га дочекали Мелентије Павловић, Лазар Мутап, Сима Паштрмац,Никола Луњевица и Јован Добрача саопштилу му одлуку старешина. Арсеније Ломо је 21. априла напао Рудник и започео борбе у Другом српском устанку. Многи савременици а касније и историчари сви одреда тврде да је Арсеније Лома први почео други устанак и тако приморао Милоша Обреновића да се стави на његово чело.И опет је први утврђени град који је нападнут био Рудник и поново се војвода Лома на њему сукобио са Агом Токатлићем, којега је са Рудника први пут најурио 6. марта 1804.године. У овом другом сукобу ослобађајући утврђени Рудник по невремену, Лома гине. Погођен је куршумом иза уха док је испраћао, уз веру, Токатлића и његове људе.Два дана касније у Такову Милош подиже устанак.

Јова Добрача и Јован Обреновић са Гружанима креће на Крагујевац а то исто ради и кнез Петар Топаловић који диже Лепеницу и опкољавају Крагујевац.Када је чуо да је Ћаја Паша са Турцима кренуо ка Чачку,он нешто устаника остави у Станову да пазе на Турке у Крагујевцу а са осталим крене пут Чачка и Љубића.Када је видео да су Турци већ прошли за Чачак он ископа шанац крај Мораве са циљем да држи под контролом прелаз преко Мораве  и ту се утврди.Овај четвороугаони шанац је био први на удару Турака,иза овог шанца био је шанац у који су се сместила пешадија састављена од Рудничана и Ваљеваца, који су обезбеђивали устаничку артиљерију. Иза њих био је шанац Танаска Рајића, са два топа. Иза овог шанца био је још један шанац, где су били смештени Посавци и Љижани. Добрача је са Гружанима велико јунаштво овде чинио, одбивши Турке од свог шанца;када је постало критично после погибије Танаска Рајића, Јовин војник Васа Томић из Кнића убије на Морави и Ћаја-Пашу што је преокренуло битку на српску страну.Своје војнике Јова је кроз цео устанак издржавао из свог џепа.

По завршетку устанка Јова Добрача је био гружански кнез и до 1822 године је управљао Гружом када је дао оставку и ово место препустио Томи Вучићу Перишићу. Желећи да обнови богаство које потрошио у устанку хтео је да се поново бави трговином. Милош му убрзо сва доброчинства враћа тако што му не издаје изун односно допуштење за трговину. Плашећи се Јовиних трговачких веза Милошеви партнери у трговини Петар Топаловић,Милутин Савић,Ђорђе Парезан,Милоје Божић су утицали на ову кнежеву одлуку. Добрача се после ове одлуке ретко кад навраћао код кнеза у Крагујевац. Повукао се живео у свом селу све сиромашнији. Са Милошем је комуницирао преко писама и преко свог пријатеља Симе Паштрмца сада познатог и као Амиџа чувени кнежев управник двора. У Крагујевац је ишао само на Милошев и Љубичин позив. Мале изуне које му је Милош одобрио за ситну трговину вероватно су испословали Љубица и Амиџа. Временом је Јова побељавао и почео да губи вид, чаири некада пуни животиња сада су били пусти. Милош када сазнаје за ово стање Јовине куће,наређује да Јовини синови Митар и Милош остарелог војводу доведу код њега у Крагујевац. Кнез је Јову и синове задржао на ручку а кући их испратио са указом који Добрачи даје доживотну пензију. Било је то фебруара 1835. године. Пензија је омогућила Јовин синовима да обнове сточни фонд у свом чаиру,али Јова све мање видео и убрзо је постао слеп. На светог Николу 1839. године која се памти по опакој и дугој зими у Гружи у сну умро је стари гружански војвода и кнез. Гружани су се скупили у Добрачи да би испунили војводин аманет да буде сахрањен у манастиру Драча поред свог пријатеља и имењака Јована Вукомановића, брата кнегиње Љубице погинулог у боју код Пожеревца. На надгробној плочи у манастиру урезана су слова:

„Овде су кости много заслужног војводе српског Јове Добрачанина!“

Кнез Милош је Јову називао „млакоња“ алудирајући на одбијање његовог савета да кад прикупља порез од народа разреже „мало више“ како би повратио своје паре уложене у устанак. Јован не желећи да постане харачлија, попут оних против којих се са народом борио прихватио је кнежев надимак. За Гружане је због тих поступака остао „наш Јова“. Јовина три сина су по оцу узела презиме Јововић. Улице у Крагујевцу, Чачку, Пожаревцу и Београду носе његово име. Његовог имена у уџбеницима историје нема.