Змај од Авале и Чумићани

Аутор: Алекса Игњатовић

ЗМАЈ ОД АВАЛЕ  И  ЧУМИЋАНИ
„Јел бре, испекосте ракију?“

Устаничке 1806. године цела Србија је била ослобођена Турака осим Београда и његове тврђаве коју је држао у својим рукама Алија Гушанац са својим крџалијама.Карађорђе се двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору свог најбољег војводе Васе Чарапића, решио је да нападне.Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али  Змај од Авале је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Поред Чарапића, најгласнији за напад на Београд био је устанички капетан Милисав Чамџија. Он се заклео да ће први ући у варош. На крају су кнез Сима Марковић, код кога је Милисав био капетан, Васа Чарапић, Узун Мирко Апостоловић и Конда Бимбаша су преломили и самостално кренули у одлучну битку.

Током целе 1806. око београдских зидина скупљале су се чете устаника. Историчари кажу да је преко дванаест хиљада Срба опседало Београд. Устаници су при опсади били подељени на секторе које држали борци из различитих нахија.На левом крилу према реци Сави уз градску Сава-капију био је комадант Милоје Петровић из Трнаве са својим добровољцима бећарима из Светлића, Трнаве, Чумића и Влакче. Ту су они сачинили шанац око баре Венеције па до брда. Одатле су шанчеве начинили устаници из београдске нахије, а затим ратници крагујевачке нахије. Било је много бораца из лепеничких села.
Почетком јесени се спремао напад на сам град. У касну јесен, пред сам напад на Београд у шанац пред Сава-капију стигла је поприлична група устаника из Чумића. Васа Чарапић који се ту задеси при њиховом доласку, погледа их мрко и рече: „Чекали сте да испечете ракију? Нека се други боре, је ли?“ Још мало их је гледао а затим се окренуо и отишао. Чумићане су ове речи дирнуле и повредиле,али  су војводи мудро одћутали.

Oдлучни устаници су кренули на градске бедеме, али се група која је јуришала на најутврђенију Стамбол капију поколебала кад је смртно рањен војвода Васа Чарапић. Преокрет је донела громогласна песма Чамџије који је освојио и зајахао турски топ и запевао. Змај од Авале је изустио: „Не бојте се. Ено пева Чамџија“, а позив Чамџије зачуо је и Карађорђе на Ташмајдану и, по сведочењу свог посилног, повикао: „Е, сверова Милосав, по души га. Јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“У исто време Чумићани са осталим бећарима Милоја Петровића су освојили Сава-капију.
И поред покуда на њихов рачун од стране најхрабријег војводе устанка, у Чумић су понели сећање на њега и једно од првих бележења народне песме о Змају од Авале, настало је у њиховом крају:

„ Београде велика радости!
Чарапићу велика жалости!
Београд се од Турака узе,
Али соко Чарапићу паде!“

Василије Васа Чарапић

Змај од Авале

(1770 — 1806)

Родно место овог српског војводе је село Бели Поток, испод Авале.У Кочиној Крајини Васа се борио против Турака као млад добровољац. Пошто је рат завршен, кад Турци поново Србијом овладаше, изабран је био на скупштини нахијској за кнеза нахије грочанске. Вршећи ту дужност, Васа је изишао веома на глас као разборит и одлучан старешина.Све је било мирно док у Београду нису завладале дахије.

 Василије бива на крвовам списку дахија за сечу српских кнезова.Сазнавши то, Чарапићи су се чували ближе Авали и гледали су да избегну потребу силазити у Београд. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у Калуђерици. Василије се одметнуо у хајдуке и први почео да пали турске ханове. У првој години устанка пресрео је код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Алијом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Сво благо које је Васа том приликом отео од Турака скончало је у рукама покраденог народа.Врло брзо постаје један од главних војсковођа устанка, његово је место било увек до Карађорђа. Змај од Авале је био један од ретких који је могао у вождов чадор да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.Водио је своју војску и Вождову гарду на најтврђу Стамбол-капију, освојио је, ушао у варош и победнички пошао у помоћ браћи која су нападала на четврту — Видин-капију. У највећој сечи Чарапићa je погодило турско тане у груди. Војници ставише Чарапића на пушке и однесу га на Ташмајдан под шатор Карађорђев, где је живео још два сата.Оставио је аманет да га сахране код манастира Раковице у близини Београда, ту и данас почива. Тек 1910. подигнут му је споменик на месту погибије по наредби Краља Петра Првог Карађорђевића.

Како је настало презиме Чарапић?

Чарапићи потичу из Црне Горе из племена Куча.Почетком 18. века један од Чарапића убија турског пса.Породици је било одређено да плате глобу за тај чин, а ови су то и учинили, али на врло понижавајући начин по Турке. Наиме, тада се новац носио у кожним кесама, па је тако била плаћана и глоба, а ови су, уместо тако, глобу испоручили замотану у чарапу. То је био разлог због којег су понели данашње презиме, а тада су морали и да потраже други дом јер су Османлије биле веома бесне због овог чина.Пошто је кренула одмазда, део Чарапића одбегао је у Босну, а отац  Васе Чарапића, Иван, стигао је до Белог Потока, места подно Авале. Он је имао три сина, Марка, Василија и Танасија.