Генерал Белимир Вељковић

Аутор: Алекса Игњатовић

Краљ и његов омиљени ађутант

У једној земљи насталој после Великог рата владао је један краљ. Краљевина  је носила име три народа који су живели у њој а владар је добио надимак Ујединитељ пошто је као регент створио ову државу и омогућио овим народима да живе заједно. Млада држава је многима била трн у оку а и са скоро свим суседима имала је нерачишћене рачуне. На краља је више пута покушаван атентат са различитих страна. Један народ са три имена како их је називао њихов владар није имао заједнички поглед на саживот у овој новој државној заједници. Из те неслоге која је у долазећим годинама прелазила у мржњу произашло је да се представници ових народа убијају по Народној скупштини. Да би спасио земљу краљ заводи диктатуру, распуштајући  Народну скупштину, забрањујући рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и уводи цензуру штампе.

Убрзо мења и назив Краљевине забрањујући употребу националних имена и амблема  ових три народа у покушају да од њих створи једну нацију. Тада себи бира нове ађутанте. Међу њима и једног  артиљеријског бригадног генерала који убрзо постаје његов омиљени ађутант. Када би краљ ишао на путовања,на пикник или било где другде,обожавао је да са њим путује и овај генерал.Без свог ађутанта нигде није полазио.Када би краљ приликом путовања сањао кошмар,а имао би их често, нагло би се пробудио из сна,потражио би тада свога ађутанта  и причао са њим о лепом времену.По разговору краљ би заборавио на кошмаре, те су разговори краља и ађутанта личили на модерну психотерапију.На крају је генерал замолио краља да га реши дужности ађутанта како би могао да се врати само војним пословима,јер га јe краљ помало и спутавао у војној каријери,па је тај српски официр одлучио да се врати војсци. Краљ га је разрешио дужности неколико месеци пре него што је отпутовао у Француску где га је сачекао антентат који није преживео.

Земља се наравно звала Краљевина Срба,Хрвата и Словенаца која је од октобра 1929. године  названа Југославија. Краљ је био Александар I Карађорђевић,регент престолонаследник Краљевине Србије, регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Срба, Хрвата и Словенаца и потом краљ Југославије. По убиству у Марсељу Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ. Ађутант је био артиљеријски бригадни генерал Велимир В. Вељковић, легенда шумадијског артиљеријског пука.Био је Александров ађутант од новембра 1930. до марта 1934. године.

Велимир је рођен 1881. године у Лужницама. Основну школу је завршио у родном месту, а шест разреда гимназије у Крагујевцу. Потом је завршио нижу школу Војне академије, као питомац 33. класе.Произведен је за пешадијског потпоручника 1903. године и постављен је за водног официра XIX и XI шумадијског артиљеријском пука у Крагујевцу.На сопствену молбу је 1907 прешао из пешадије у артиљерију, у IV артијљеријски пук „Танаско Рајић”.Убрзо  је произведен за артиљеријског поручника. Велимир је 1911. је постављен за командира вода и наставника Ђачке батерије, која је расформирана 1912, па се вратио у IV артиљеријски пук. Из Балканских ратова у којима се храбро борио излази као капетан и добија Медаљу за храброст. Први светски рат дочекује као командир пољске батерије. Током Првог светског рата посебно се испољио у борбама за одбрану Србије током 1915. године. Те године је напређен у мајора, и одликован је Орденом белог орла. На Солунском фронту је био командир брдске батерије IV артиљеријског пука. Његова батерија је у пробоју Солунског фронта подржавала XI пешадијски пук. Тада је одликован највишим ратним одликовањем Карађорђевом звездом са мачевима.

По завршеном рату службује у Дринском а потом и Шумадијском артиљеријском пуку чији постаје комадант када постане пуковник. Био је наставник и помоћник команданта подофицирске школе. Децембра 1930. је унапређен у чин бригадног генерала, поново одликован Орденом белог орла и постављен је за ађутанта краља. За време обављања ове дужности водио је забелешке које су сачуване. Александар је често Велимира одређивао за свог изасланика на различитим свечаностима,церемонијама и сахранама.Након што је разрешен дужности краљевог ађутанта обављао је функцију начелника артиљерије Шумадијске дивизионе области све до смрти.Преминуо је у Београду у Главној војној болници 1936. године а сахрањен је у Крагујевцу на Варошком гробљу. Био је ожењен Милицом са којом је имао сина Јована.Одликован је многобројним одличјима, поред поменуте Карађорђеве и Ордена Белог орла, Велимир је награђен  Орденом Светог Саве,Златном медаљом за храброст,француским Ратним крстом са палмом,бугарским Орденом за војничке заслуге.

Велимирову удовицу Милицу су Немци стрељали 20 октобра 1941 на Становљанском пољу. Са сином Јованом после Велимиром смрти живела у Београду све до септембра 1941 када се вратила у родни Крагујевац. Немци су је ухапсили када су одводили таоце тражећи другу Милицу Вељковић, чије је девојачко презиме било Панић, тек удату за познатог крагујевачког комунисту Казимира Вељковића. Казимирова жена под новим презименом није било у евиденције крагујевачке жандамерије али је под тим именом у Крагујевцу била Велимирова удовица Милица коју је окупатор ухапсио и одвео. Немци су је стрељали са групом Срба и Јевреја на Становљанском пољу 20. октобра око пет часова поподне. Шеснаестогодишњи Јован Вељковић, син грешком стрељане Милице, био је међу ухапшеним гимназијалцима. Одведен је у топовске шупе. Када је његова група кренула на стрељање, један од нeмачких војника га је издвојио из колоне која је ишла на стратиште и то је Јовану сачувало живот.