Наша прича – Зоран Гајић

Аутор: Саша Рус

Зоран Гајић са својим братом по оцу, Светозаром ступа у четнички покрет, и ако Дугалић из Чумића врши притисак на њиховог оца, Тикомира да крену са партизанима. Као и већина Влакчана 1944. године креће у повлачење кроз Босну, где је у Сарајеву исте године и заробљен. Из Сарајева је послат захтев властима у Крагујевцу и Влакчи да се изјасне о Зорановим делима за време рата. Стиже одговор, да нема никаквих дела због којих би био кажњен и бива пуштен на слободу. Након повратка у Влакчу, 1945. године почетком августа се жени.

1946. године на основу дописа и захтева сеоског кмета, бива ухапшен. На суђењу сведоци из села говоре да је био веома преке нарави и склон убиствима. И ако није било доказа ни сведока који би потврдили исказе, Зоран је стрељан 01. августа 1946. године у Илићеву.

У току наредног дана, његов отац Тикомир сазнаје шта се десило и уз помоћ познаника, налази Зораново тело закопано у песку са видљивим траговима мучења. По повратку у Влакчу, спрема сахрану. Међутим у току вечери долазе наоружани људи и захтевају да се сахрана обави у току ноћи. Пошто то Тикомир одбија,односе ковчег са телом и сами га сахрањују у породичну гробницу,где и дан данас почива.

Након три месеца му се рађа син Бранислав. У току служења војног рока, Бранислав доживљава разна понижења и малтретирања а да не зна разлог за то. Након 60. година од одслужења војног рока, сасвим случајно преко познаника, долази до свог војничког картона у коме сеоски кмет као карактеристику пише „Син четничког кољача“.

Слава Зорану Гајићу, влакчанском јунаку.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.