Генерал Војислав Живановнћ

Аутор: Алекса Игњатовић

Генерал од 38 дана и 27 одликовања

Генерал Војислав Живановнћ рођен је 26. јануара 1870. године у Крагујевцу. Отац му је био Мата Живановић трговац, родом из села Лужница. Воја је рану младост провео у очевом селу и тамо је и кренуо у основну школу. У Крагујевцу је завршио и основну школу и гимназију. По свршеној гимназији ступио је у Војну академију 01. септембра 1887. године са двадесетом класом, а по завршетку школе произведен је за артиљеријског поручника 14. септембра 1890. године. Вишу школу Војне академије завршио је са петом класом, а потом и Генералштабну припрему, па је 20. маја 1905. године преведен у генералштабну струку.Млади српски официр се 1896. Оженио Рушком Бајлони, из чувене породице индустријалаца чешког порекла који су значајно допринели напретку Београда.У Лужницама и данас кружи прича како је дошло до овог брака. Младу Рушку су одувек привлачиле униформисане особе. Једном тако гледајући у „Политици“ слике новопроизведених краљевих официра, поглед јој је застао на тада младог и наочитог Воју. Одлучила је да га упозна и познаство се крунисало браком.

Живановић је био веома близак са завереницима који су извршили Мајски преврат.Пред преврат је као капетан био и пензионисан, а по доласку Карађорђевића на власт враћен је са чином мајора у службу. Са групом официра из артиљерије и инжињерије 1905. године оснива и покреће стручан часопис : „АРТИЛЕРИЈСКО-ИНЖЕЊЕРСКИ ГЛАСНИК ЛИСТ ЗА ОФИЦИРЕ СВИХ РОДОВА ОРУЖЈА И СТРУКА“. Од 1907. године постаје предавач  генералштабне обуке на вишој школи Војне академије. У то време био је наставник и самом престолонаследнику Србије принцу Ђорђу Карађорђевићу коме држао наставу из пешадијских и коњичких егзерцирних правила.

Као српски официр је имао велики утицај на развој Соколског покрета у Краљевини Србији. Његовом заслугом је соколство постало део садржаја физичког вежбања за питомце на Војној академији од 01. септембра 1908. године. Најактивнији у соколској организацији био је од 1908. – 1912. године. Због прекоманде из Београда, након Балканских ратова 1913. године, своје место потпредседника Савеза соколских друштава „Душан Силни“ Живановић је ставио на располагање Савезу. Радио је на уједињењу соколства у Србији а потом на уједињењу са српским соколтвом из Аустроугарске. Био је подстарешина Српског соклског савеза и старешина Београдског соколског друштва „Душан Силни“. Водио је Соколе из Србије на слетове у Загреб 1911. године и Праг 1912. године. На Прашком слету као вођа и старешина свих српских сокола одржао је говор који је одушевио чешке соколе.

У ратовима 1912. године учествовао је у борбама против Турака, а начелник Штаба Друге армије генерала Степе Степановића био је за време опсаде и освајања Једрена. У рату против Бугара 1913. године остаје на положају начелника Друге армнје, која је водила борбе код Пирота и Калне. У Великом рату, као начелник Штаба Друге армије учествовао је у битци на Церу. 24. августа 1914. године постављен је за команданта Тимочке дивизије првог позива и учествовао је у Колубарској битци, код Космаја и код Београда 1915. године са истом дивизијом учествовао је у борбама на пиротском фронту. На Солунском фронту одлазећи на нову дужност опрашта се од својих војника следећим речима: „Јунаци, част ми је и понос што сам командовао вама који сте се онако храбро борили у Мачви, у Поцерини, код Лазаревца и Дрена, на Космају, на Пацанском вису и Ковиони, на Авали, Торлаку, Разбојишту и код Београда, око Пирота и Лесковца, код Бојника и Лебана, у планинама на старој граници и у раније зватој строј Србији. Ја се поносим вашом издржљивошћу и истрајношћу приликом пробијања кроз алабанске кршеве, где смо се борили са глађу, зимом и дивљим арнаутским племенима, која су нас сачекивала и мучки из заседа нападала. Пре него што вам кажем “с Богом”, сматрам за дужност да вам се најтоплије захвалим: официрима на свесрдном потпомагању, а подофицирима и војницима на храбром држању у борбама и ревносном вршењу своје дужности. Имам и једно да вам ставим у аманет. Јунаци, у борбама на које вас мало час подсетих и преласком преко Албаније, пао је велики број наших другова. Многи су од њих оставили старе родитеље, ситну децу и нејаке браћу и сестре. Сећајте се често тих својих другова и, када се будете вратили својим домовима, укажите њиховој сирочади помоћ колико год будете могли, и сматрајте их исто онако као да су и ваша породица.Тим ћете чинити најлепши помен својим палим друговима и то нека им буде од ваше стране најскупоценија воштаница.
Јунаци!
При растанку, препоручујем вам да се и убудуће покажете храбрим и да најсавесније потпомажете и извршујете наређења вашег новог команданта дивизије и да посведочите лепо мишљење које сам о вама дао представљајући вас као достојне потомке Хајдук Вељка и Стевана Синђелића. Имајте на уму да је већи део наших мука прошао, наши непријатељи нису више онако силни и јаки као што су раније били. Нама остаје да још једаред напрегнемо своје силе, те да заједно са нашим савезницима сломимо душмана. Само уздањем у Бога и пуним поверењем у нашег дичног врховног команданта. Да живи наш врховни командант, Његово краљевско височанство, престолонаследник Александар. Збогом Тимочани!“

На Солунском фронту 1916. године био је начелник Штаба Друге армије све до офанзиве 1918 године, када је постављен за команданта Југословенске дивизије, са којом је ослободио већи део Далмације.Солунски процес 1917. године Живановића замало коштао живота. Регент Александар Карађорђевић када је одлучио да се разрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом и „црнорукцима“ на списак за хапшење и суђење ставио је Воју Живановића. Интервенцијом самог војводе Степе Степановића са списка је прецртан пуковник Живановић. Остала је анегдота када је Степа отишао код регента и заложио се за Воју да је рекао: „Ваше величанство, ми смо у рату, па зар сад да погубимо официра који прави најбоље ратне скице!“ Да ли су баш те војводине речи спасле Војислава никад нећемо сазнати. Због успеха његове Југословенске дивизије Живановић ће у октобру 1918. године постати генерал српске војске. Али регент Александар није заборавио свој списак „црнорукаца“ и Војислав убрзо по окончању ратних дејстава бива пензионисан исте године у новембру. Активно је био генерал само 38 дана.Војвода Степа је поново тражио да генерал активира, али Воја је одбио да то учини. Као пензионер у новој држави Срба,Хрвата и Словенаца био је веома активан у јавном животу. Живећи на реалацији Београд Лужнице пензионисани генерал се бавио разноврсним пословима. Био је потпредседник друштва за подизање храма Св. Саве у Београду, председник Хуманитарног друштва „Врачар“ у Београду, председник Руско-Југословенског одбора, такође је предводио Југословенску-чешку лигу. У Краљевини СХС Воја Живановић се почео бавити и политиком. Био је активни члан Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. У овој странци  је често био носилац изборних листа у разним деловима Краљевине.

Генерала Живановића смрт је затекла у Ћуприји 17. фебруара 1932.  Овде је допутовао из Београда како би присуствовао седници управног одбора фабрике шећера коју су основали Чеси 1911. године. Војислав је био председник управног одбора.По завршеној седници отишао је да се одмори и из своје собе више није изашао. Умро је у сну. Његово тело је отпремљено за Београд и сахрањено на Новом гробљу. Опело му је служио лично српски патријарх Варнава Росић у цркви Светог Саве. Патријарх и пуковник Милутин Лазаревић, генералов ратни друг, су по опелу одржали говоре о покојнику. Краљ Александар који је Војислава одавно прецртао у своје име је послао генерала Павла Павловића да породици изрази саучешће. Генерал је сахрањен уз топовску пољбу са свим почастима које заслужио.

За свој успешан рад у ратовима,као начелник штаба и као командант дивизије генерал Војислав Живановић одликован је орденом Караћорћеве звезде трећег степена са мачевима, два пута орденом Караћорћеве звезде четвртог степена са мачевима н орденом Светог Саве трећег степена од страних одликовања имао је француску Легију части трећег реда и бугарски крст за храброст четвртог реда.

По причању савременика Војислав Живановић био веома прек и строг. У ратним ситуацијама није му требало много да се наљути, строго казни непослушност, па чак и да се лати пиштоља за кукавичлук и издају. За време Другог балканског рата умало је убио земљака и даљег рођака Крсту Вићентијевића из Лужница. Крсту су Бугари заробили са коњем и митраљезом. Заробљени митраљезац уграби згодну прилику и са коњем побегне непријатељу. Када се Крста појавио пред Војиславом, водећи коња али без оружја,овај га упита где му је митраљез. Скрушени митраљезац одговори да су га заробили Бугари и да су однели оружје. Воја се на овај одговор одмах разјарио и извадио је револвер у намери да пресуди Крсти. Ситуацију је смирио Живановићев посилни који је такође био из Лужница и познавао је обоје. Испречио се између побеснелог комаданта и уплашеног војника и запитао Војислава да ли зна на кога је уперио цев. Воја тад упита на кога, а одговор посилног да је то брат његове снаје умири му бес, после кога је вратио пиштољ у футролу уз речи: „Спаси ти живот Драгица, иначе бих те убио!“

Преку нарав генерал није могао сакрити ни у мирнодопским условима. У Лужницама се сукобио са синовцем Животом. Војин синовац је волео да попије, а када би га алкохол ухватио знао је да малтретира укућане. Томе је једном присуствовао и пензионисани генерал, пошто је синовца једном опоменуо на понашање а то није помогло, љутито је уперио пиштољ на пијаног Животу. Већи инцидент је спречила само Војина супруга Рушка која је устала ухватила мужа за руку и успела да га смири.