Наша Прича – Први српски авијатичар Михаило Петровић

Аутор: Саша Рус

Михаило Петровић је рођен у Влакчи 14. јун 1884. године, од оца Милоша и мајке Радојке. Имао је старију сестру Никодију (Кола) и млађег брата Живана. Основну школу је завршио у Влакчи, након које 1897. године уписује Војно занатлијску школу у Крагујевцу. Након стицања звања „Калфе“ одлази за Русију, из које се враћа 1903. године и уписује Подофицирску артиљериску школу у Крагујевцу.

Након завршетка подофицирске школе 1905. године је распоређен у градски артиљеријски пук у Нишу. Након пет година службе у Нишу 1910. године је премештен у гарнизон Крагујевац, у Артиљеријску школу за дисциплинског подофицира ђачке батерије. У јесен 1910. године је премештен у Београд и постављен за наредника пољске батерије у Горњем граду Београдске тврђаве. Те исте године је добио чин наредника.

У процесу свеобухватне модернизације српске војске која је уводила најсвременија средства, Врховна команда почетком 1912. године расписује конкурс за избор државних питомаца, ради упућивања у Француску на школовање за пилоте авијатичаре. Михаило се пријавио на конкурс и после обављених испита, лекарског прегледа и разговора са конкурсном комисијом, од великог броја кандидата изабрана су шесторица, међу којима и Михаило Петровић.

По доласку у Париз, кандидати су распоређени у две пилотске школе. У школу „Фарман“ су распоређени Јован Југовић, Михаило Петровић и Војислав Новичић а у „Блерио“ школу Милош Илић, Живојин Станковић и Миодраг Томић.

Након вишемесечне и веома сложене обуке, Михаило Петровић је први самостално полетео и први положио испит за звање пилота. Његова пилотска диплома носи међународни број ФАИ 979. од 02. августа 1912. године. У Србији његова пилотска диплома има број 1.

Наредбом Министра војног, војводе Радомира Путника, 24. децембра 1912. године формирана је Ваздухопловна команда српске војске са седиштем у Нишу. У јануару 1913. године Српска влада је одлучила да помогне Црној Гори у заузимању Скадра. За то је формиран комбиновани корпус, назван „Приморски кор“ у чијем саставу се нашла и авијациска борбена јединица.

Комадант Приморском аеропланског одреда, мајор Коста Милетић је издао наређење да се изврше пробни летови 20. марта 1913. године. Страни пилоти који су били у саставу аеропланског одреда, због лоших временских услова су одбили да лете. Први је покушао да полети Јован Југовић а затим Живојин Станковић. Због лоших временских услова нису успели да достигну жељену висину и након краћих летова су се вратили. Након њих на сопствено инсистирање полетео је Михаило Петровић. Успео је да полети и достигне висину од 1500 метара, након чега се упутио ка линији фронта коју је осматрао и прелетео код места Меглуши, а затим надлетао српске положаје  све до села Барбалуши, где је започео слетање. На висини од 1000 метара, са угашеним мотором пошао је у уобичајену понирујућу спиралу. У једном од заокрета Михаилов авион „Фарман“ је улетео у снажну термичку струју, пропео се а затим нагло потонуо, услед чега је пукао ремен којим је Михаило био везан. Михаило је испао из авиона без могућности да се спасе, пошто тада падобрани нису били у употреби. Михаило је тако постао прва српска и светска војна ваздухопловна жртва.

Тада је сахрањен у селу Барбалуши, да би његове мошти брат Живан преместио 1914. године на Цетиње а 1931. године на Ново гробље у Београд где и данас почивају.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *