Јоксим Гајић, пешадијски бригадни генерал

Аутор: Алекса Игњатовић

Официр који је показао непријатељу како Срби предају престоницу

Августа 1878. године у селу Горње Јарушице код Крагујевца у породици Гајић после дванаест кћерки родио се мушки наследник. Отац Петар и мајка Стана сину  су дали име Јоксим. Основну школу је завршио у родном месту. Његовим учењем и залагањем учитељ је био и више него задовољан па је родитељима предложио да Јоксим настави даље школовање у Крагујевцу. Петар и Стана иако сиромашног стања су Јоксимовог учитеља послушали и шаљу га на даље школовање у крагујевачку гимназију. Успели су да се договоре са сајџијом Пешићем, једним од најчувенијих часовничара у граду да Јоксим за стан и храну помаже код њих у кући и радњи. Муж и жена Пешић били су без деце а и добри људи па су му омогућили школовање. Јоксим се касније радо сећао времена проведених у радњи код Пешића додајући да му је најтеже падало рано устајање да би се чекао ред пред градском чесмом како би се наточила вода за пиће и кућне потребе.

По завршеном шестом разреду гимназије Јоксим је уписао Војну академију и завршио је 1900. године са 31. класом питомаца врло добрим успехом. После краћег службовања у Горњем Милановцу и Крагујевцу, војна команда га шаље међу првима на обуку за руковање митраљезима система Шварцлозе у Аустроугарску. Та обука је одлучила да га српска војска одреди за члана комисије српске војске за избор митраљеза који ће користити српска војска  када је одлучено да се ово оружје уведе у употребу. Још почетком XX века било је покушаја са њиховом набавком, али недостатак новца и прека потреба да се набаве брзометни топови присилили су српски генералштаб да набавку митраљеза остави за боља времена.Коначно је током 1907. године одлучено да се набави 100 митраљеза. Да би се изабрао најбољи митраљез Министар војни је наредио јануара 1908. године да се изврше упоредне пробе. Истовремено је формирана посебна комисија,састављена од три артиљеријско техничка и два трупна официра, међу којима је био и Јоксим. Комисија је требала да донесе одлуку о најбољем митраљезу. Испитивање је вршено у Крагујевцу и на теренима у околини Чачка и Краљева, где је извођено и бојево гађање. Комисија је бирала између пет митраљеза али главна трка се водила између немачког Максима и аустроугарског Шварцлозеа. Јоксим и остали чланови комисије одлучили су да одаберу митраљез система Максим ако фабрика у Берлину прихвати да изврши мање преправке за потребе српске војске. Министар војни генерал Степа Степановић је у мају наредио да се ове примедбе доставе фабрици DWM у Берлину и да ова изврши поправке па да тако поправљени митраљез пошаље у Србију. Све дотле и остали митраљези су остали у комбинацији. Пошто је фабрика послала преправљени митраљез у Србију, Министар војни је 3. октобра 1908. године наложио комисији накнадне пробе. Пошто су и те пробе извршене решено је према препису Министра војног АБр. 7432 од 2. новембра 1908. године да се усвоји у наоружање Српске војске митраљез система Максим. Митраљези су испоручени током 1909. године и поред великих проблема са транспортом због блокаде од стране Аустро-угарске. Неки од њих су испоручени и преко Русије и њене луке Одесе.

Године 1908. Јоксим је премештен у Врање где је његов стан постао прихватилиште војводе Вука и многих наших комита. Службовао је и у Нишу одакле је  са својим митраљеским одељењем успешно је учествовао у оба балканска рата. По њиховом завршетку премештен је у елитни други пешадијски пук књаза Михаила. Одмах по избијању првог светског рата као мајор Јоксим је постављен за команданта уже одбране града Београда, са границама између Карабурме и Аде Циганлије. Ту се најпре истакао познатим гестом када је септембра 1914. године, на ултиматум аустријског генерала Густава Гоглија, команданта у Земуну у Поћорековој армији, да од 18 часова тога дана истакне белу заставу на бедему Калемегданске тврђаве и преда Београд да би га поштедео од даљег бомбардовања артиљерије. Мајор Гајић је тада наредио да се као одговор на овај ултиматум одмах истакну на највиднијем месту тврђаве поред постојеће још и две највеће српске заставе а да се пре осамнаест часова из свих артиљеријских оруђа почне тући по аустријским положајима. У исти мах послао је курира до команде одбране Београда која је била испод Авале и затражио дозволу да преко ноћи са једним одредом пређе Саву и ослободи један број села у Срему. Ово му је затим одобрено и успело је. Тада Гајићеве јединице у ноћном препаду освајају и Земун. Гоглијеве трупе су биле потпуно разбијене и натеране у бекство.  Убрзо потом, док је био на осматрачком месту у Калимегданској тврђави, шрапнелом је рањен у руку па је пренет у нишку болницу. Брзо се опоравио и вратио на положај. За ове подвиге око одбране Београда добио је своју прву Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда. Аустријски генерал Гогли је експресно смењен.

Када су 1915. године Србију напале удружене немачке,аустроугарске и бугарске армије српска војска и команда су морале у повлачење.Гајић је био командант заштитног батаљона Врховне команде. Крајем октобра 1915. године док се команда повлачила кроз Ибарску клисуру постојала је реална опасност да је заробе немачке јединице. Тада му је наређено да по сваку цену мора остати на положајима Лопатички висови код Богутовачке Бање, да заустави продор Немаца и омогући повлачење Врховне команде. У ту сврху саопштено му је да је његов батаљон жртвован. Успело му је да изврши ово наређење али заустављајући јуриш Немаца био је рањен „дум-дум“ зрном у бутину и смрскана му је бутна кост. Војници су га подигли са земље и ставили на шаторско крило јер није било носила па су се тако са њим и под борбом повлачили према Косовској Митровици. Од овог рањавања једна нога му је остала знатно краћа и постао је инвалид 90 одсто. За ово успешно заустављање Немаца добио је чин потпуковника и поново одликован Карађорђевом звездом са мачевима, али сада трећим редом. Тако је Јоксим био први официр са чином нижим од пуковника који је добио ово високо одликовање. Када су га војници донели до Косовске Митровице видело се да му је рана загнојена и лекари су га задржали. Ту је пао у заробљеништво али је међу првима био размењен следеће године. Као тешки рањеник из заробљеништва је отишао у Француску. Пошто није био способан за борбу, он је постао командант ђачког батаљона у Жозијеу и потом председник лекарске комисије.

После рата Гајић је догурао до пешадијског бригадног  генерала и  био је командант Војног округа у Колашину, затим у Сињу, а одатле је додељен у Генералштаб у обавештајно одељење. Када је открио да је кућа једног познатог политичара тада на власти била штаб шпијуна који су радили за рачун Италије обавестио је претпостављене. Тадашњи министар војске му је саветовао да то не тера даље, па када он није пристао, одмах је пензионисан, са непуних 49 година. Као тежак војни инвалид није позван огласом мобилизације априла 1941. године али се добровољно јавио и добио распоред при Врховној команди. Заробљен је од Немаца и цео рат је провео у заробљеништву. Као тешком инвалиду понуђено му је крајем 1941. године да потпише изјаву верности немачким окупационим властима да би био пуштен из заробљеништва што је он одбио.По завршетку рата вратио се у нашу земљу са првим транспортом и живео је повучено и  већ тешко болестан у Београду где је умро 8. марта 1962. године. Сахрањен је на Новом гробљу испод споменика браниоцима Београда.Поред наведених одликовања за подвиге у Првом светском рату одликован је француском Легијом части официрског реда са титулом витеза и низом других војних ордења.