Хаџија из Вољавче

Аутор: Алекса Игњатовић

Када је на Љубићу јуначки погинуо Танаско Рајић бранећи устаничке топове Турци су у бесу исекли сабљама и ножевима његово мртво тело а главу и топово однели са собом. По српској победи устаници су у Рајићевом шанцу пронашли унакажено тело које су покупили у једну врећу и заједно са телима осталих устаника сахранили у заједничку гробницу на брду Љубићу. Игуман манастира Враћешнице и учесник битке Мелентије Павловић опојао је тела 400 палих устаника. За то време Турци после страшних губитака на Љубићу одлуче да се повуку из Чачка. Већ у току ноћи,док су Срби сакупљали своје мртве, тихо и неопажено, стану се извлачити из Чачка и стану бежати према Санџаку. Устаници се устреме за њима преко планине Јелице и сустигну их у селу Ртарима. После двочасовне борбе, Срби им нанесу велике губитке, поврате своје топове и узму велики плен. У Ртарима погине и Мехмед-бег,син београдског везира Сулејман-паше Скопљака. Задобијен је велики плен као и топови које је Танаско бранио а у једној турској торби пронађена је глава вождовог барјактара. Сутрадан су се устаници вратили у Чачак, а на челу победничке војске вучени су топови на којима је погинуо Танаско Рајић. Победа Срба код Чачка имала је великог одјека. Када су вести стигле у Страгаре и када се чуло да су устаници повратили Танаскову главу из манастира Вољавче пут Чачка кренуо је игуман Максим,Рајићев пријатељ још из предустаничких времена. Максим  је од устаника преузео Танаскову главу однео је у свој манастир и у присуству Танаскове жене Јане, снаје Перунке и кћерки похрани је у манастирски зид лево од певнице. Танаскова глава и даље почива у манастиру Вољавчи, а тело је са осталим палим ратним садруговима на Љубићу.

А ко је био Танасков пријатељ вољевачки игуман? Беше то духовник кага је сва околина веома ценила и поштовала, правога имена веома моло њих га је знало а и моношког не много више, звали су га просто Хаџија они који су били у близини Страгара,а они који су даље: „Хаџија из Вољавче“. Надимак је добио 1838. године када је кренуо у ходочашће у Свету земљу ка Јерусалиму и Христовом гробу. По поклоњењу добио је ново име Мијаило и од повратка у Србију и Вољавчу прозван је Хаџи-Мијаило,убрзо је за његово звање и помињане било довољно само прво. Хаџија се родио у Босни, у Осату, у селу Радијевићима, око године 1774, и добио је на крштењу име Бошко. У својој тринаестој години, Бошко дође у Србију са мајсторима Осаћанима као њихов шегрт. Кад су ови мајстори градили неке куће и зграде сељацима у селу Стргарима, Бошко се одвоји од свога друштва, и оде у Манастир Вољавчу. Ту су га научили читати, писати, и вршити црквено правило Игуман Данило и калуђер Јаћим. Убрзо се одрече зидарског заната и замонаши се 1794 године добивши име Максим. Као млад монах учествовао је у обнови манастира коју је извршио 1796. и 1797. године архимандрит манастира Благовештења Григорије који ће до своје смрти бити игуман оба манастира.У манастиру је могао у то време да упозна и два чувена монаха Хаџи Рувима и Хаџи Ђеру који су итекако имали утицај на младог калуђера. Њих двојица су међу првима били жртве дахија.Из тог времена пада и пријатељство са Танаском Рајићем тада већ чувеним хајдуком. За време Првог устанка се оно још више оснажило. Максим је веома ценио Танасково јунаштво али још више га је одушевљавало његова жеља да не буде део устаничке власти.Танаско се са монахом Максимом саветовао и када се подизала барутана у Страгарима али и када се требало помирити и са Карађорђем са којим се његов барјактар посвађао и вратио у родно село. Максим је био сведок када његов манастир постаје скровиште Карађорђа и устаника у време Сече кнезова али и прво седиште Правитељствушчег совјета српског, прве Карађорђеве Владе, на чијем челу је био Прота Матеја Ненадовић. За седиште Совјета, Карађорђе на савет Танаска је одредио манастир Вољавчу због тога што је смештен у брдима, на скровитом месту, у густим рудничким шумама и далеко од главних комуникација. Услови за рад Совјета у том беспућу били су веома тешки, па је на жалбу његових чланова, Карађорђе одлучио да се у јесен исте године преселе и наставе рад у манстиру Боговађа. Био је ту када је у лето 1812. Карађорђе да јеромонаху Теодосију 100 дуката да се, за спомен његових предака и здравље потомака у манастиру изграде манастирске ћелије.Пред избијање Другог устанка монах Максим постаје старешина манастира и у том својству ће кренути на пут да донесе главу свог пријатеља Танаска у Вољавчу. На почетку владавине Милоша Обреновића Максим постаје и игуман манастира. По повратку из Јерусалима, Хаџи -Мијаило ће са још једним Танасковим пријатељем а и Карођорђевим некадашњим секретаром Јанићијем Ђурићем,такође рођеним Страгарцем, подићи кулу звонару са западне стране цркве. Те 1838. године захваљујући политици кнеза Милоша а трудом Јанићија Ђурића и Максима сада већ Хаџи-Мијаила Вољавчом и Страгарима одјекнуће црквена звона и означити слободу за коју је њихов пријатељ Танаско јуначки пао.

Хаџија је био у свему добар домаћин, а особито је био изванредан виноградар и винар.Његово вино је било добро и надалеко чувено по свом квалитету. Једном Кнез Александар Карађорђевић, идући у Крагујевац, стиже у Стргаре и ту реши да се одмори, где га је међу другима угледним мештанима дочека и Хаџија из Вољавче. Обичај је да се, у такој прилици, изнесе најлепшега јела и пића за понуду тако узвишеном госту и пратњи његовој. Ни Хаџија није хтео да се оглуши о обичај и изнесе свога најбољег манастирског вина.У Александровој свити био је и Илија Гарашанин,који није пио никаква пића. Али, знајући да је Хаџијино вино на добром гласу у целој Шумадији, узе чашу, и примирише га. Па желећи да се са Хаџијом мало пошалити, рече:

— Море, Хаџо, ово ти је вино судовно(прокисло)!

— Судовно, господине, ја нисам имао бокал кад сам га точио, него сам га сточио у суд! На те досетљиве Хаџијине речи кнез Александар и окупљени Страгарци удараше у општи смех.

Митрополит Петар Јовановић који је Хаџију много ценио наредио је Димитрију Аврамовићу који је тада у Београду осликавао иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду да иде за Страгаре и Вољавчу како би старца осликао за будућа поколења. Димитрије оде за Страгаре и Вољавчу 1842. године и својим четкицама овековечи Хаџију. Хаџи – Мијаило је преминуо у Вољавчи 1857. године. Он  је провео у Вољавчи без промене читавих 63 године. И до своје смрти чувао је сећање на јунаштво и домољубље свог пријатеља Танаска који је волео слободу али не и власт. Хаџија није био једини,сећање на славног устаничког барјактара чували су српски војници поготово артиљерци. У оквиру војне реформе 1897–1900. бројне српске јединице су први пут добиле своја имена.Тако је Шумадијски артиљеријски пук назван по имену Танаска Рајића. Шумадијски артиљеријски пук славио је своју славу 15.маја као успомену на Бој на Љубићу из 1815.године и смрт свог патрона Танаска. Пук је завео један леп обичај: у Крагујевац је из Страгара сваке године о својој слави звао најстаријег члана породице Рајића, а најстарији се обично звао Танаско — да кумује слави.Обичај је надживео Први светски рат и одржаван је до почетка Другог светског рата.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.