Пешадијски пуковник Алимпије Марјановић – Овчепољски

Аутор: Алекса Игњатовић

шеф Горског штаба и војвода српске четничке организације

Алимпије Марјановић рођен је 6. јануара 1875. године у Доњој Шаторњи, Јасенички срез, Крагујевачки округ. У родном месту је завршио основну школу. Гимназију је учио у Крагујевцу.  По завршетку шестог разреда ступио је у Војну академију 1893. године у Београду где је завршио Нижу и Вишу школу Војне академије. Алимпије постаје пешадијски потпоручник српске војске 1893. године. У својој војничкој каријери, сем у пешадији, служио је кратко време и у жандармерији.  Официрско досавршавње обавио је у Француској. У чин капетана Алимпије је унапређен 1906. године а за пуковник српске војске постаје у октобру ратне 1915. године. Алимпије је учествовао и у завери против краља Александра,био је један од првих официра који су се укључили у заверу против задњег Обреновића, али је у ноћи преврата био распоређен са службом у Зајечару. У овом граду је доста провео на служби и низ година је од својих колега биран за преседника Официрског дома  и  читаонице  у овом месту.

Марјановић је један од оснивача четничког покрета који је имао намеру да   у  Старој Србији и Македонији наш тамошњи већ знатно проређени живаљ, заштити и сачува од коначне пропасти. У четничкој акцији 1908. године на подручју источног Повардарја Алимпије је имао водећу улогу шефа Горског штаба, коју је функцију обављао са изузетном проницљивошћу и чврстином.Био је командант свих српских чета у околини Прешева, Куманова, Криве Паланке и Кратова. Горски штаб српске четничке организације један је од делова или како су то четници звали одбора за време четничке акције у Македонији. Организован је на планини Козјак 1904. године. Касније је Горски штаб за Источно Повардарје остао на Козјаку, а за Западно Повардарје је био у Поречу.Војводе је постављао Централни одбор српске четничке организације, на основу препорука шефа горског штаба и надлежног теренског одбора. Сви шефови горских штабова истовремено су постојали и војводе. Тако је и Марјановић са постанком шефа Горског штаба постао и четнички војвода. Врховна управа Српске одбране је упутила на терен тада капатена Алимпија Марјановића који је деловао под псеудонимом „професор Лазар Младеновић“ са циљем да све четнике ставе под јединствену команду. Пре него што је отишао за Стару Србију Алимпије је у Крагујевцу сакупио седамнаест официра за четничку акцију. Међу њима је био се јавио  добровољно и санитетски капетан II класе, касније подпуковник доктор Душан Калановић, који је стално био са четницима све до Груништа 1916. године, за које се време, иако лекар, видно истицао, те и одликован са две златне медаље за храброст, па чак предложен и за Карађорђеву звезду с мачевима. Тако је Алемпије четницима осигурао и првог војног лекара. Марјановић је стигао 5. фебруара 1908. године у Скопље и ту је заједно са Богданом Раденковићем направио нови Устав српске организације. Уставом су била дефинисана права и обавезе свих Срба на територији Косовског и Битољског вилајета. По формирању устава Алимпије Марјановић је отишао у Врање и тамо формирао чету. Са овом четом је 25. фебруара прешао границу код Лепчинца. Прво је сломио отпор непослушних војвода, а потом извршио теренску реорганизацију. Реорганизација се огледала у уређењу сеоских чета и подели целокупне територије на рејоне. Сваки рејон је добио своју рејонску чету и војводу којима су одређена стриктна права и дужности. Под његовом командом биле су чете војвода Спасе Гарде, Живка Гвоздића, Дитка Алексића, Војислава Танкосића, Николе Лукића Скадарца и Денка Чуме. Надимак Овчепољски добио је од других четничких војвода због свог покушаја да повеже српске чете и организована села Западног и Источног Повардарја преко Овчег Поља. Његов даљи рад спречила је Младотурска револуција 23. јула 1908. године.

По повратку у Србију добија чин мајора српске војске. Био је командир чете у пешадијској Подофицирској школи до 1910. године када одлази на извесно време у  Швајцарску. По повратку постављен је за команданта батаљона у II пешадијском пуку. Са овог положаја одлази за команданта Граничне трупе, у ком својству је извршио њену реорганизацију и израдио Уредбу о устројству граничних трупа. Пред рат 1912. године, извршио је припреме за акцију на граничном фронту према Турској. У Првом балканском рату 1912. године Алимпије учествује у операцијама Треће армије на Косову у одреду познатог војводе Танкосића. Исте године примио је команду четничког одреда на рејону карауле Лисица, а 1913. године командује добровољцима у оквиру Треће армије, узимајући удела у борбама код Криволака и на планини Пљачкавици. У новембру исте године постављен је за краљевог ађутанта.У светском рату Алимпије је командовао разним пешадијским јединицама и пуком. За време Церске битке командовао је Другим прекобројним пуком. Једно време је командовао Моравском бригадом. Био је одређен у инспекцију наших трупа 1915. године за време одступања наше војске од Скадра до Медове. У новембру 1915. године одређен је за команданта свих трупа које приспевају у Скадар у тим веома тешким данима наше војске. Затим је  делегат српске владе у Паризу и Лондону при Југословенском одбору.

По завршетку Првог светског рата на лични захтев пензионисан је априла 1923. године. Нешто касније, у октобру те исте године реактивиран је али Алимпије остаје упоран и поново одлази у пензију 13. новембра те исте 1923. године.У војсци је провео 23 године обављајући 27 различитих служби.Пензионисан је у чину пуковника. Алимпије је један од оснивача Удружења четничких ветерана „За слободу и част отаџбине“. Једно време је био и преседник овог удружења а касније је изабран за доживотног почасног преседника. По пензионисању живео је у Београду у улици Вука Караџића број 5.Умро је 15. марта 1940. године. Одликован је скоро свим нашим ратним орденима.За заслуге на националном раду и исказану храброст и способност у ратовима одликован је са три Карађорђеве звезде, две четвртог и једне трећег степена, Орденом Белог орла петог степена, две Златне медаље за храброст, Медаљом за војничке врлине и са пет споменица: Споменицом Краља Петра, Споменицом Српско-турског рата 1912, Споменицом Српско-бугарског рата 1913, Споменицом Првог светског рата 1914-1918. и Албанском споменицом. 1917. године.