Миленко Лазаревић
Аутор: Алекса Игњатовић
Карађорђев хајдук из Чумића
Један од првих познатих Чумићана био је Миленко Лазаревић. Од младости је хајдуковао. Турска злодела, поготово јаничара натерала су га да се одметне у шуму. Крстарио је по околини и нападао Турке. У околним селима је имао је јатаке. Био је у разним хајдучким четама. Саборци су му били Карађорђе и Станоје Главаш.
Миленко Лазаревић је био хајдук гласовит, наочит, дивно одевен као већина горских одметника: „на глави турска чалма, на њему велике платнене чакшире, на леђима долама украшена везом, токе на прсима, оружије лепо: пиштољ сребром окован, јатаган белокорац и велика пушка шара“. Овако га описује историчар и Карађорђев биограф Миленко Вукићевић, иначе рођени Светличанин и ђак Протине школе у Чумићу. У свом родном Чумићу Миленко је био нарочито поштован.Због храбрости и одважности Чумићани су једно брдо назвали Миленково брдо, сад у чумићанском засеоку Кленовац.
Миленко је учествовао у задњем Аустро-турском рату познатијем у нашем народу више као Кочина крајина. Био је у фрајкорима које је предводио капетан Радич Петровић из села Сиоковца из Левча. У овој чети се борио и Карађорђе. Остало је сведочење да су се Карађорђе и Миленко код капетана Радича показали као вешти ратници.
Када су се фрајкори са аустријском војском повлачили преко Саве и Дунава у Војводину, Карађорђе није хтео да напусти Шумадију. У Тополи је окупио малу али одабрану дружину од петнаест хајдука и са њима је крстарио околином и нападао Турке. Међу Карађорђевим борцима су се налазили ратници као што су: Максим Јовановић из Влакче, Михаило Десимировић из Жабара, Младен Миловановић из Ботуња,касније други човек Карађорђеве устаничке Србије, даљи Карађорђев рођак Милоје Петровић Трнавац, надимак добио по свом селу Трнави, касније војвода у Првом устанку и комадант и један од главних криваца пораза на Чегру. Нормално у овој чети се налазио и Миленко Лазаревић. Чета је штитила народ и из заседа нападала Турке. Забалежено је да је Карађорђе своје неожењене момке отмицом девојака женио. Сам Карађорђе се на овај начин оженио пре Кочине крајине. Око 1785. године послужио се отмицом да себи узме за жену Јелену Јовановић из Маслошева. На овај начин Карађорђе је оженио и Миленка.
Време рата и првих година примирја одликовало је безакоње и несигурност. Обичан народ је има два начина да сачува животе своје породица. Први начин је да крену у избеглиштво са својим породицама у Војводину. Ово су изабрали водећи трговци овог краја Радоје Божић из Чумића и Милија Вукићевић из Светлића. Предвођени овом двојцом група Чумићана и Светлићана, гонећи своја стада избегла је преко Саве у Срем. По завшетку рата они ће се вратити и обновити ова два села. У Србију ће са собом повести и угледног проту из Ирига Стевана Сремца. Прота ће у Чумићу основати најстарију школу у Шумадији ван манастирских зидина.
Други начин чувања живе главе је био отићи у збег у неку неприступачну шуму или скровиту пећину. У овом крају то је била Собовица, позната по густој и скоро непроходној шуми. Она је давала сигурност мештанима свих околних села. Такође становници Чумића, Лужница, Влакче и Жабара су се склањали и у велику и скровиту пећину Жажково. Историчари и данас муку муче да пронађу где се она налази.
Ово време анархије и безакоња многе хајдучке харамбаше са својим људима су искористили за пљачку. Поред Турака почињали су да отимају и од свог народа. Карађорђе када је сазнао за хајдучки терор, прогласи да се хајдучија забрањује. Разгласи у народу ако чује да је неко остао у хајдуцима да ће га лично убити или из земље протерати. Потом је распустио своју дружину. Карађорђе се враћа породици у Тополу, а Миленко Лазаревић у родни Чумић.
Са својим оцем Бранком Лазаревићем, крчећи бујну врбову и храстову шуму, оснива нови засеок Чумића – Врбовац. На почетку Првог устанка Миленко Лазаревић ће са групом Чумићана и Трнавцима које је предводио Милоје Петровић запалити злогасни турски хан на Пањевцу у Чумићу и са осталим устанцима затим крећу да ослободе Крагујевац. Миленков син, Арсеније је био један од организатора Другог српског устанка и предводио је борце из Чумића у бици на Љубићу. Приликом прославе 50-годишњице Другог српског устанка у Такову 1865. године одликовани су истакнути борци из Лепенице. Међу одликованим је био и Арсеније. Од хајдука Миленка Лазаревића настаје фамилија Миленковића из Чумића.
