Генерал Милован Павловић

Аутор: Алекса Игњатовић

Генерал који је пет пута био министар војске Краљевине Србије

Милован Павловић је рођен 13. јула 1842. године у селу Војковци подно Рудника од оца Сретена, земљорадника и мајке Станке Максимовић из Чумића. Свршио основну школу у Чумићу живећи код мајчине фамилије, гимназију у Крагујевцу а завршну годину у Београду. У војску је ступио 6. септембра 1860. године у V класу Артиљеријске школе. По завршеној школи произведен је у чин артиљеријског потпоручника 1. октобра 1865. године као дванаести по рангу у својој класи.У српско-турском рату 1876. године био је командант Дунавске батерије. У овом рату одликовао се у борбама: на Грамади, Мрсољу и Житковцу 7, 8. и 9. августа, на Шуматовцу 11. августа, на Пруговцу 12. августа, код Станаца 14. августа и на Бобовишту 18. августа.У српско-турском рату 1877/78. године био је командир батерије у Дунавском артилериском пуку. У овом рату одликовао се у борбама код Грделице 8. и 9. децембра, код Ниша 26, 27. и 28. децембра и код Врања 18. и 19. јануара 1878. године.У српско-бугарском рату 1885. године био је командант Тимочког артилериског пука, те године добива и чин пуковника.Комадант Дунавске дивизијске области постаје 1886. а тој дужности убрзо је придодата и дужност комаданта Београда. Чин генерала стиче 1894. а са овим чином стиже и министарска функција.Два пута је био на кратко пензионисан, први пут 1890. а други пут 1900. Тај други пут због неслагања са женидбом краља Александра. У периоду између 1896. до 1900. био је канцелар Краљевских ордена а од 1897. и управитељ Војне академије. Павловић је био пет пута министар војни и то код пет различитих преседника влада (хронолошки: Ђорђа Симића, Светомира Николајевића, Николе Христића, Петра Велимировића и Димитрија Цинцар-Марковића). По оставци после објаве краљеве веридбе са Драгом Машин, Милован је одбио понуду Александра Обреновића да буде мандатар нове српске владе што му је донело друго пензионисање. Две године после, 1902. реактивиран је и враћен на место министра одбране. Мада се није слагао са краљевом женидбом, трудио се да води мирољубиву политику и поправи оданост официрског кадра према краљу Александру. За разлику од преседника владе генерала Димитрија Цинцар Марковића који се оштро супростављао сумњама да у војсци постаје официри који раде о глави краљу, Милован је био свестан да међу краљевим официрима није све како треба.Занимљиво да је у кућу генерала Павловића често навраћао један од главних завереника поручник Антоније Антић. Овај радо виђен гост у кући Павловића се својски трудио да генерала убеди да су гласине о завери измишљене. Антић је са Драгутином Димитријевићем Аписом био само срце завере, од почетка њих двоје су били за убиство краља док су други још разматрали могућност протеривања краљевског пара из земље. Апис је регрутовао заверенике међу пешадијским официрима а Антић је придобијао коњичке официре.Њих двојица су се и те како старали да се сваки нови завереник упише на уротничку заклетву и тако пружи гаранцију да неће одати остале.Како није подржавао завернике и представљао је велику опасност за њихово деловање и откривање министар војни се први нашао на њиховом списку за одстрел. Одлуку да се убију генерали Цинцар Марковић и Павловић донео је пуковник Александар Машин, по чину најстарији официр међу завереницима, под изговором да они морају бити жртве свог положаја.Једини старији официр од пуковника Машина који је знао за заверу и исту подржавао био је генерал у пензији и бивши министар војни Јован Атанацковић.У ноћи Мајског преврата генерал Павловић је био убијен у својој кући. Извештаји о убиству министра војног Милована Павловића обилију стравичним подацима као и само краљеубиство Александра и Драге Обреновић. Генералово тело је било масакрирано, обнажено и сво у ранама, са избијеним оком и унакаженим грудима.

Генерал је био ожењен Катарином, ћерком Бошка Тадића, бившег члана великог суда. Имао је два сина, Добросава и Милоша, и једну ћерку Станку. Био је носилац многобројних одликовања што домаћих што страних. Од домаћих војних одликовања најзначајнија су: Сребрна медаља за храброст у 1876. години, Таковски Крст, Златна медаља за храброст и у Златна медаља за ревносну службу 1878. Години као и Споменица за рат 1876,77/78 и 1886. Најважнија страна одликовања: Руски Георгијевски крст официрског реда, Аустријски орден Гвоздене Круне 3. степена кавалерског реда и Румунска медаља „Virtuta militara”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *