Курсулина Стрина и Степина Вила

Један је умро изговарајући име Стрина, други је од државе као поклон за пензију тражио само Вилу.

Курсулина Стрина и Степина Вила

Српска традиција и историја памти многе јунаке али и њихове коње.Сам народни песник бележи да „без доброг коња нема ни доброг јунака“. У народним песмама не може се замислити Марко Краљевић без Шарца, Милош Обелић без свог Ждралина, војвода Момчило без „српског Пегаза“ Јабучила а Дамјан Југовић без Зеленка. Историја нам ту даје Кушљу, борбеног коња Хајдук Вељка и Арнаута коња Марка Миљанова. Две кобиле су заузеле посебно место два знаменита Србина, Стрина,зелена бедевија Јове Курсуле и Вила кобила војводе Степе Степановића.

Јово Курсула је био знаменити јунак Првог српског устанка и најчувенији мегданџија међу устаницима.По причама Јово је јахао увек најбоље коње. У једном сукобу са Турцима погинуо му је вранац кога је много волео и са којим је у мегданима многе победе однео. Некако у то време позвао га Карађорђе себи у Тополу ради неког договора. Пошто није хтео да јаше било каквог коња, Јово крене у Тополу пешке и јави се вожду.Прича се да је тада једини пут негде отишао пешке.Пожалио се Карађорђу како је, ето, остао без коња, да су му одсечена крила и да мора по блату да иде пешке. Карађорђе кроз осмех позва свог момка задуженог за штале да доведе кобилу коју је отео од Турака, са уздама и скупоценом опремом. Рече му да је узјаше, али Курсула одговори да не сме, јер види да је зла. Али на наговор, пристаде да је узјаше, пусти је да ради по својој вољи и кобила заједно са њим одјури.

Мало касније,зелена бедевија са јахачем као олуја дотутња преко палисада до вождове штале. Карађорђе упита Јова кад је сјахао: „Којекуде,како ти се допада ждребица,брат Јово?“

„О господару – одговори Јово – та јунакиња је да је нигде јуначније нема, али је зла као моја Стрина!“

Карађорђе му на то одговори да му ту “Стрину” поклања јер она баш за таквог јунака као што је Јово. Курсула радостан крену да пољуби руку вожду,али Карађорђе не даде,него се са њим у образ пољуби. Курсула и његова Бедевија коју је још у Тополи назвао Стрина су заједно поделили многе мегдане и бојеве, посебно су се истакли код Варварина 20. септембра 1810, где је кобила доста допринела у победи свога господара, Јован је тада погубио турског јунака, делију званог „Црног Арапина“, што је у песми прославио Јован Драгашевић,професор географије на Великој школи.

Јово је преминуо 17 рана што је задобио бранећи Делиград августа 1813. године. О судбини Стрине се не зна ништа. По једној верзији била је једна од два коња која су рањеног Јову вратили са Делиграда,по другој вероватнијој, била је заробљена од Турака и да су задње Јовине речи биле да му је жао Стрине што паде непријатељу у руке. Са овим речима је и умро славни српски мегданџија, са именом своје кобиле на уснама…

У Срба је било и других мудрих и храбрих војсковођа, али мало ко је од њих био тако омиљен у народу као војвода Степа Степановић. Био је ретко честит и поштен човек, чврстог карактера, јасан у наређењима. Када је нешто наредио, усмено или писмено, никада није то опорекао.

Војвода Степа Степановић је на сопствени захтев пензионисан у 63. години живота. Тада одлази у Чачак где је живео у кући коју му је дао таст Веселин Милановић, тадашњи начелник Крагујевачког округа.Занимљиво је да Степа Степановић, који је у два наврата био министар војни, од иметка, заправо, није имао ништа. Кућа у Кумодражу била је дом његове браће који су били земљорадници, па је одлучио да живи у тазбини након повлачења из службе. Живео је и радио под паролом „отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа“.

А хтедоше да му дају разне поклоне и бројне привилегије приликом пензије. Држава му је нудила на доживотно коришћење мерцедес,један од четири која је купила, обезбедивши му и возача. Војвода је то одбио уз образложење да је аутомобил државна имовина коју треба чувати и да је бензин скуп.Велико „Не“ рекао је војвода на све повластице и привилегије.Степа Степановић је тражио да му држава поклони само једно – његову остарелу кобилу Вилу.Био је то коњ на којем је војвода учествовао у многим биткама и војним походима у Ослободилачким разовима и још за време Степиног службовања је била стара, оронула и предвиђена за пензионисање што је другим речима значило одлазак у кланицу. Степа Степановић то никако није хтео да дозволи.Како би спасао кобилу тражио је да она буде његов поклон поводом одласка у пензију и, уз много чуђења и превртања очију од стране млађих колега, војвода је на крају истерао своје. У Чачак је са собом повео и њу која му је била одана у повлачењу преко Албаније и на Солунском фронту и која је заједно са њим ослободила отаџбину.Вила је још дуго година живела крај Степе на његовом имању у Чачку.Са њом је војвода испратио на вечни починак и старог краља Петра. На крају, иако потпуно слепа, надживела је војводу.

Степа Степановић преминуо у Чачку 27. априла 1929. Године. Два дана касније Вила онако стара и слепа вукла је кола са ковчегом у коме је било тело Степе Степановића до гроба и тако га испратила на вечни починак у погребној поворци у којој је био краљ Александар Карађорђевић. А то је био и једини пут када је овај владар посетио Чачак. Сматрајући га обреновићевским леглом вешто га је избегавао. Уз краља, војводиној сахрани присуствовали су  чланови краљевске владе, официрског кора, ратни другови, делегације савезничких земаља, страни и домаћи новинари, породица, патријарх српски Димитрије, владика жички Јефрем Бојовић са свештенством и неколико хиљада грађана. То је уједно био највећи јавни скуп у Чачку између два светска рата, како по броју учесника, тако и по друштвеном угледу и значају присутних на сахрани. Школе нису радиле, све радње у вароши тога дана биле су затворене од 12 часова па све до краја сахране. Погребна поворка је од цркве до гробља организовано, пешке, неколико сати пролазила кроз град док су варош надлетали авиони, а на челу поворке достојанствено је ишла Вила и водила свог војводу у легенду.

Није војвода Степа био једини војвода који је за пензионерски поклон тражио свог ратног коња. Неколико година после Степе пензија  је сачекала и војводу Петра Бојовића, и он је за дар тражио свог ратног пастува и добио га. Петар Бојовић је албанске залеђене врлете прешао делом на леђима свог снажног и издржљивог коња. Исти пастув био му је веран друг и током солунске офанзиве.Коња је после свих заједничких страдања наградио мирним животом у војном комплексу на Топчидеру.  Пензионисани војвода је на свом коњу ишао на јахање од Трнске улице на Врачару, где је живео, па низ Немањину и Милоша Великог, све до Топчидера и Кошутњака. И тако малтене сваки дан. Када коњ више није био за такве шетње, војвода је старог пастува посећивао у војним шталама. По угинућу, тело коња војводе Бојовића, пребачено је на Катедру за анатомију Ветеринарског факултета у Београду, где је урађен његов скелет који је постао део сталне поставке Анатомског музеја Факултета ветеринарске медицине.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.