Миодраг П.Томић

(Страгари, 17. мај 1888 — Чикаго, 20. фебруар 1962)

Српска пилотска дозвола број 3. а међународна ФАИ бр.1026.

Миодраг П.Томић је рођен у Страгарима 17. маја 1888.
године. Основну школу је завршио у Страгарима а нижу гиманзију у Крагујевцу,
након које 1905. године уписује подофицирску школу, коју завршав а са одличним
успехом. После завршене подофицирске школе добија службу у пешадији.
Захваљујући свом преданом раду и физичким способностима прекомандован је
у Краљеву гарду.

Као један од питомацаизабраних конкурсом заизучавањеавијатике  у
Француској, 1912.године,припао је групи која се обучавала у школи Луја
Блерија.Томић је све елементе обуке савладао успешно и већ 31. Августа 1912.
године положио испит 6. септембра 1912. добио је диплому пилота ФАИ бр.1026. а
српску број 3.

У току Првог балканског рата као члан Приморског аеропланског одреда
учествовао је у опсади Скадра. Другог летачког дана 21. марта 1913. године са
Живојином Станковићем је успешно извео извиђачки лет под јаком артиљеријском
ватромизнад непријатељских положаја. Већ наредног дана 22. март 1913. године
приликом самосталног лета, понео је са собом 4. гранате које су биле темпиране
тако да експлодирају ма како падну на земљу. Циљ бомбардоваља је био мост на
реци Бојани. Након кружења изнад моста бацио је гранате које су експлодирале
што представља прво бомбардовање непријатељских положаја од стране Српске
авијације. У току опсаде Скадра извео је са Станковићем 7. летова.

Након напада Бугаракод Брегалнице отпочео је Други
балкански рат. Аеропланска ескадра је придодата Армији Павла
Јуришића – Штурма од кога је добијала задатке за летење. Први извиђачки лет
извео је Миодраг Томић, а после Томића и Станковић се прикључује, да би током
месец дана, колико је трајао рат са Бугарима, пилоти извели 21. Извиђачки
задатак од чега је Томић извршио 14. летова. Током једног лета изнад Криве Паланке,
Томић је приметио бугарски аероплан у ваздуху, пошто ниједан од њих није имао
оружје код себе, поздравили су један другога са махањем руке.

Прве борбено-извиђачке летове у Великом рату 13. августа,
извели су капетан Живојин Станковић у двоседу Блерио и потпоручник Миодраг
Томић у Блерио једноседу. Томић је 27. августа полетео на свом Блериу једноседу
са летелишта у селу Јевремовац у пет часова по подне, у току лета изнад
Мишара сусрео се са једним непријатељским авионом и били су сасвим близу један
другоме када је извиђач-стрелац отворио ватру из пиштоља. Како Томић није био
наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. Ово је била –
највероватније – прва размена ватре између два авиона у историји.

1915. године по угледу на Француске авионе „Фарман 11“ на једном аероплану
„Блерио- двосед“ постављен је заробљен митраљез типа Шварцлозе
М.08. Први наоружан српски авион на ком је летео Томић назвао
га је „ОЛУЈ“.

У зиму 1915/16. године. У току повлачења српске војске летео је само пилот
Миодраг Томић. Одржавао је везу између штабова армија и Врховне команде,
превозио високе официре, пошту и новац а учествовао је у првој санитетској
ваздушној евакуацији рањеника и болесника у историји светске авијације

Од средине 1916. до 1918.
године на српском делу ново успостављеног фронта је оперисало 5. српских 
ескадрила састављених од француског и српског особља а за комаданта је
постављен француски мајор Роже Витра. Током 1916. године Томић је провео
неколико месеци у Француској где је летео на Западном фронту. Током једне
ваздушне борбе изнад реке Соме постигао
је победу чиме је постао први српски војни пилот који је оборио противничи
авион. Крајем 1916. године Томић се вратио на Солунски фронт где се
прикључује ескадрили
Н523. У овој ескадрили учествоваће као пилот-ловац у бројним
ваздушним борбама током којих је остварио две победе. Немачка формација од 14.
авиона је 17. априла 1917. године кренула да
бомбардује позадину савезника, па је ескадрила Н 523 полетела да их пресретне.
Томић је полетео на свом Њепору 21 Ц1,
а са непријатељем су се срели изнад села Капињани и Саврљана. Устремио се на
три немачка двоседа, чији су се митраљесци узајамно бранили, па је његов авион
упао  у унакрсну ватру. Претрпео је знатна оштећења, а један метак је
прекинуо црево за довод горива након чега је мотор стао. Није му остало ништа
друго него да пронађе терен за принудно слетање, што је и урадио код села
Капињани. Томић је остао неповређен.

Нови савремен међународни аеродром „Београд“ са свом потребном
инфраструктуром свечано је отворен 25. марта 1927. године, испод
Бежанијске косе. Аеродром је био ваздухопловна лука мешовитог, војно-цивилног
типа, са заједничким летелиштем. Први управник новог аеродрома био је мајор
Миодраг Томић.

У периоду од 1927.
до 1935. године мајор Миодраг
Томић је обављао дужност комаданта новоформираног Шесто ваздухопловног пука.
Пук је формиран од ескадриле ловачких авиона типа „Девоатин Д1Ц1“ уз
који је образванаи пилотска школа, намењена за обуку пилота-ловаца, официра и
подофицира.Касније ће управо овај пук, у време Априлског
рата 1941. године, бранећи престоницу пружити снажан отпор
немачком Луфтвафеу.
Томић је са групом југословенских војних пилота учествовао на првој 
утакмици МалеАнтанте и Пољске,
27-28. августа 1927. године. За 15-годишњицу службе у војном
ваздухопловству мајору Томићу је током свечане војне церемоније уручена Карађорђева
звезда са мачевима од стране команданта Ваздухопловства
ђенерала Радисава Станојловића 20. маја 1928.
године.Потпуковник Томић је као командант 6. Ловачког пука био домаћин бројним
страним војним и цивилним делегацијама. Тако је заједно са потпредседником
Аероклуба Југославије Тадијом
Сондермајером, 28. и 29. јуна 1930. Године примио
делагацију  чехословачког Аероклуба,
која је у то време гостовала на великом Соколском слету у Београду. 
Америчку војну
делагацију, коју је предводио начелник Ђенералштаба Даглас
Мекартур угостио је у чину потпуковника Миодраг Томић 28. септембра
1930. године на аеродрому „Београд“.

Од 1939. године постаје краљев ађутант.

Након немачке окупације отаџбине априла 1941. године као пуковник
војног ваздухопловства Краљевине Југославије одведен је у заробљеништво у
логор Оснабрик где
је и дочекао крај рата и слободу 1945. године. По завршетку
рата није се враћао у земљу. Од 1945. до 1950. године био је шеф
цивилног особља француске Прве ваздухопловне дивизије у Паризу,
а потом се преселио у САД где
је преминуо у Чикагу, 17. фебруара 1962. године, и сахрањен на српском гробљу,
поред цркве у  Либертвилу.